Odlazak u Istanbul, uprkos velikom broju obaveza oko pokretanja nacionalnog internet portala „Medijska kutija“, a sa sedištem u Nišu, ne samo da mi je mnogo prijao nego je i potvrdio ono što sam odavno znala.
Instanbul – prelep, mističan i jedinstveni grad na dva kontinenta. Fantastični Aja Sofija, Plava džamija, Topkapi saraj, Vaseljenska patrijaršija… Zar je uopšte potrebno opisivati lepote Bosfora ili povetarca koji duva sa tog nestvarnog mesta. Sve je to bila samo potvrda već očekivanog užitka u takvom megapolisu na raskršću Evrope i Azije.
Ono što je za mene bilo bilo novo, i što me je fasciniralo, jeste odnos građana Istanbula prema psima i mačkama lutalicama. Nisam sigurna da negde na svetu ima više spokojnih, veoma dobro uhranjenih, da ne kažem debelih, maca i kuca. Svuda po parkovima, pa čak i na travnjacima dvorišta u džamijama, crkvama i palatama, dremaju zadovoljno na toplom prolećnom suncu. I svuda je ostavljena hrana za te životinje. I svi su čipovani. Naravno, kao osvedočeni i veliki ljubitelj životinja, nisam odelela porivu da ih mazim i grlim. Prolaznici su mi se zahvaljivali smeškom. Nije bilo mrkih pogleda i pretnji da će pozvati šintere, kao što stalno doživljavam u Nišu.
Pitala sam jednog od njih kako to da tako brinu o lutalicama, a on mi je jednostavno odgovorio: „Kako da ne brinemo kad su naši?“.
I to je, uprkos svim drugim jakim utiscima, najjači utisak koji sam ponela iz Carigrada, Konstantinopolja ili Istanbula, kako vam drago. Na svetu postoje gradovi koji su meni mnogo draži, ali u ovaj na Bosforu želim da se vratim. Da opet uživam na bosforskom suncu i povetarcu i gledam zadovoljne i srećna životinje. Ili da popijem piće u kafiću “ Naftalin“, gde su mace carice.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
