Madagaskar (2): Bekstvo od civilizacije u Toliari

Sam grad je okružen pojasom gustog bodljikavog rastinja, kroz koje ni životinje ne mogu proći bez povreda, a nešto dalja okolina je slabo prohodna i bez uređenih puteva.

I odatle do Južnog pola nema ničega.

Grad nije preterano urbanizovan; ima nekoliko ukrštenih ulica u centru, a ostatak njegovog izgleda upotpunjuju raštrkane kuće.

Na glavnoj raskrsnici je nesrazmerno veliki hotel, na tri sprata, neuobičajenog arhitektonskog rešenja – veliki brod na suvom, sa sve glavnom palubom kao krovom.

Zove se Amazon.

Okolo hotela su nadstrešnice od trske, sa izgrebanim stolovima i rasklimatanim stolicama, koje treba da budu kafići.

Ispred, na pesku, nekoliko ljudi zaokupljeno je bacanjem gvozdenih kugli – boćanjem.

Evropljani, preplanuli od sunca, koga ovde ima svih dana u godini, jer nikada ne pada kiša, u kratkim pantalonama i bosi.

Vidi se da dugo borave u Toliari.

Lokalne devojke, koje se uz limunadu dosađuju u kafiću, prinose im hladno pivo.

Relativno su mladi.

U skoro nestvarnom ambijentu, ove pridošlice našle su svoje zadovoljstvo.

Verovatno i mir.

Ovde mogu da žive sa malo novca.

Nisam saznao ko su, niti odakle su, ni zašto su došli.

Sigurno su od nečega pobegli: od dosadnog života, zbog dugova, neuzvraćene ljubavi, prognani iz okruženja.

Ili su, možda, van zakona, kao što su bili gusari koji su u sedamnaestom veku ovde osnovali naselje, na samom Južnom povratniku (Jarčevoj obratnici).

Njihova opuštenost, daleko od civilizacije kakvom je mi shvatamo, suprotna je užurbanosti turista, koji dolaze u nepoznate krajeve ne da bi ostali, već radi kratkotrajnog zadovoljstva, pa se vraćaju običnom životu i uobičajenom okruženju: porodici, poslu i prijateljima.

Svako nalazi svet koji mu je važan; oni su bili u svom svetu.

Pošto Toliara nema sopstvenih plaža, vreme u gradu je najbolje provesti u restoranima na obali, s pogledom na Indijski okean.

Tokom dana gospodari oseka, koju stanovnici koriste za šetnju po okeanskom dnu.

Barke u luci ukotvljene su daleko od obale i roba se do njih prevoze živopisno obojenim dvokolicama, koje do u duboku vodu vuku goveda – zebu, bogatstvo i ponos meštana.

Još dalje, pogled dopire do čamaca izdubljenih u drvetu, sa trouglastim jedrima karakterističnim za ovaj deo okeana.

Njih koriste za ribolov pripadnici lokalnog naroda Vezo („ljudi koji love ribu“).

Za grad je vezan i jedan kuriozitet: iz njega potiče priznata pasmina malog belog psa, nazvanog „pamuk iz Toliare“, ali se ne zna kako je ona nastala.

Toliara je oduvek bila trgovački centar južne obale ostrva, a sada je i univerzitetski centar, sa formiranom lokalnom elitom, koja svoj socijalni status ispoljava uveče u pristojnim restoranima.

Ima ljudi i na ulicama, posebno mladih; oskudna zemlja okolnog polupustinjskog pejsaža gura stanovništvo iz okruženja u Toliaru.

Njima za život treba još manje nego onima što po pesku bacaju gvozdene kugle.