SAD (4): Sećanje na teška vremena 1Foto: Wikipedia.org

Prvih posleratnih godina Amerika nije baš bila u pobedničkom raspoloženju.

Pored radosti, vladalo je i osećanje umerenosti. Događaji su za vreme rata toliko snažno pogodili mnoge porodice i često ih rasturile, da sve svakodnevne brige nisu imale nikakvo značenje u odnosu na taj razorni rat.

„Ko se danas osvrne na 1945. godinu, vidi potpuno drugi vremenski period, neku drugu stanu granica narcizma“, zabeležio je konzervativni komentator Dejvid Bruks više od šezdeset godina kasnije.

„Jednostavno osećanje da se niko u suštini ne razlikuje od drugih, činilo je veoma važnu stranu tadašnje kulture.“

To osećanje skromnosti još se neko vreme zadržalo u Evropi pedesetih godina, u Americi je nestalo prilično brzo.

Odrasli Amerikanci koji su se pedesetih godina vozili svetloplavim ševroletima, Chevies, s mukom su preživljavali izuzetno teška vremena pre i za vreme Velike depresije, njihove porodice su ponekad živele na rubu gladi, što je određivalo njihov životni stav. Čak dvadesetih godina, ma koliko sve vrcalo od života, više od 40 odsto stanovnika grada živelo je u siromaštvu.

Sećam se kako je Lu pričao o svojoj mladosti oko 1920. godine u velikoj jevrejskoj porodici u Lower East Sideu Njujorka. Sluh mu je bio oštećen posle preležane žute groznice u mladosti, hodao je nesigurno zbog nekih starih boljki. Otac mu se kockao. Sećao se gladi, kako je išao po hleb za praznik Jom Kipur, kako je odgrizao komadić i pomislio kako nema tog boga koji bi dopustio da neko dete bude toliko gladno i da ga posle još zgromi zbog parčenceta hleba.

Čak su i idoli iz pedesetih godina kao što su Ajzenhauer i Elvis Prisli znali za život na rubu. Dvajt Ajzenhauer je odrastao u izolovanom gradiću Ebilinu na Srednjem zapadu, bez asfaltirane ulice i pločnika, za vreme kiše se i Glavna ulica pretvarala u veliku blatnjavu baru. Otac mu je bio čistač na železnici, prethodno propao za vreme poljoprivredne krize. U kući nikad nije bilo ni centa napretek, svi su radili mukotrpno, hranili su se poglavito proizvodima iz svog vrta.

Elvis Prisli se rodio u sklepanoj drvenoj kolibi u najsiromašnijem delu pamučne oblasti u Misisipiju, otac mu je bio u zatvoru zato što je nešto zabrljao s čekom, konačno porodica je iz očajanja otišla u Memfis. Elvis: „We were broke, man, broke.“ Čak je i otac potpredsednika Niksona bankrotirao, kasnije je otvorio radnjicu uz benzinsku pumpu gde je cela porodica radila. Njegova žena Pat odrasla je u rudarskoj kolibi u Nevadi.

Sam Džon Stajnbek, poreklom pravi građanski mladić, iz doba druženja sa Edom Riketsom u Montereju gotovo ništa nije zarađivao. „U našoj stalnoj skupini prijatelja nije se zavidelo bogatima“, pričao je kasnije. „nismo znali nikoga ko je bogat. Mislili smo da svi žive kao mi, kad bismo o tomemislili.“

Iz knjige „U Americi: Putovanje sa Džonom Stajnbekom“, s holandskog prevela Ivana Šćepanović, izdavač: Heliks

close
SAD (4): Sećanje na teška vremena 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.