Foto: Veljko Lalović„Život nije samo imati dobre karte, već i dobro odigrati kada su one loše“, svojevremeno je napisao Džek London. Ivana Pitarević pravi je primer devojke koja je uspela da svojim stavom mane pretvori u prednost.
Nakon što joj je preminuo otac, Ivana je zbog stresa dobila flekice po licu i telu. Na ovaj nepravedan raspored Ivana nije mogla da utiče, ali zato jeste na način na koji će nam prezentovati vitiligo.
Danas Ivana sa ponosom ističe vitiligo i upravo zbog toga ona je poseban model jedne beogradske agencije.
Možeš li da se prisetiš trenutka kad si se prvi put susrela sa vitiligom?
Nakon stresne situacije koju si ranije pomenula, primetila sam da mi se oko levog oka pojavio krug svetliji u odnosu na moj ten. Posle nekoliko dana susrela sam se i sa belim trepavicama. Tada nisam nikome pričala o tome, jer je moja porodica prolazila već kroz mnogo stvari. Kamuflirala sam to puderom i maskarom i tako ‘skrivala’ skoro godinu dana. Kao i svaka druga četrnaestogodišnjakinja nisam baš uvek bila raspoložena za šminku, pa sam neretko odlazila i bez iste. Za decu u školi to je bila glavna atrakcija. Osećala sam se kao da imam dve glave i da sam u centru cirkusa. Jedni bi se podsmevali, drugi čudili, a neki čak to posmatrali sa određenom dozom gađenja.
Koliko ti je pomogla porodica i uticaj bliskih ljudi u tom periodu?
Porodica i bliski ljudi su uvek bili uz mene. Delom jer su znali koliko sam emotivna, a delom jer su osećali sažaljenje da pored onog gubutika koji mi se dogodio, moram da živim do kraja života sa još jednom stvari za koju će me ljudi uvek ispitivati. Neizmerno sam im zahvalna jer me nikad nisu gledali drugačije i s njihove strane nikad nisam osetila svoj nedostatak, već samo neizmernu ljubav i podršku.
Kad se dogodila prekretnica odn. kad si počela da gledaš na vitiligo sa pozitivne strane?
Prvi put sam učestvovala na fashion week-u 2016. godine. U bekstejdžu prišao mi je dečko koji je bio oduševljen vitiligom. Zamolio me je da me fotografiše i okači te slike u svom italijanskom magazinu i predstavi me kao novo unikatno lice. Kako sam oduvek maštala o inostranom svetu mode, za mene je to bila najveća usluga na svetu. Ne samo fotografisanje, već upravo ta promena u mojoj svesti i podrška koja mi je bila preko potrebna u tom trenutku. Tada kreće moja priča o samopouzdanju i prikazivanju nedostataka na najlepši način. U međuvremenu sam shvatila koliko devojčica i dečaka sada prolazi ono što sam ja pre nekoliko godina i zbog njih nikada ne želim da prestanem da pričam na ovu temu.
Imamo nekoliko primera svetskih modela koje sa ponosom ističu vitiligo. Koliko je on zastupljen u modnoj industriji?
Da, kao što si pomenula, trenutno imamo nekoliko modela koji imaju vitiligo. Vini Harlou (Winnie Harlow) kao pravi primer. Ona je crnkinja koju su odbili jer je imala vitiligo. Međutim, kako se tržište i potrebe istog promenilo, sada je ona jedan od najplaćenijih i najzastupljenijih modela u industriji. Takođe, ona je jedna od mojih inspiracija koja mi je pomogla da prihvatim vitiligo kao prednost, a ne kao manu.
Kako danas gledaš na onu devojčicu koja u osetljivom periodu odrastanja prolazi školom, a svi je ispituju „šta ti je to“?
Sada bih volela da prigrlim tu Ivanu od 14 godina koja čajevima i melemima pokušava da tretira flekice. Poručila bih joj da ne brine jer će jednog dana svi gledati drugačije na njenu priču. Žao mi je što se ranije nije dogodilo poznanstvo sa italijanskim fotografom. Jer, nakon tog poznanstva vitiligo je dobio samo pozitivan aspekt. Kad sam se vratila u školu više se nisam obazirala na komentare. Nisam tražila validaciju dece, niti sam se više šminkala. Kako sam krenula da predstavljam sebe takvu ljudima, gađenja, čuđenja i sva druga negativna osećanja od strane ljudi su nestala. Jednostavno, videli su ono što im je predstavljeno.
Šta bi poručila devojčicama koje se sada možda susreću sa vitiligom ili će se tek susresti?
Šta god bih sada rekla, imam utisak da bi delovalo kao kliše i već rečeno. Ali znajte, svi ste posebni na svoj način. Svaki nedostatak možete okrenuti u svoju korist i uzeti najviše od njega. Volela bih da jednog dana imam svoju zajednicu gde bi se svi mi „drugačiji“ družili i međusobno bodrili. A dok se to ne desi, ko god se oseća loše po pitanju različitosti koje mu je priroda namenila može slobodno da mi se javi lično i dobiće svu moju ljubav i podršku koja je meni bila potrebna kada sam ja bila u njihovim cipelama.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
