Vojvođanski pozorišni festival: Nije samo Gustav kriv

Publika se vratila na 70. Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine, kome je ove godine Zrenjanin domaćin, a predstave se igraju i u Novom Sadu, Subotici, Somboru i Vršcu.

Na svakom koraku se čuje da glumcima, zbog strogog epidemiološkog režima, nedostaje okupljanje.

Ovoga puta samo novinari i festivalski žiri, koji predvodi Vida Ognjenović, a čine ga Miodrag Tabački i Predrag Momčilović, putuju na sva odredišta i gledaju sve predstave.

Ipak, ništa ovde nije daleko, ravna je Vojvodina, gde god da kreneš stižeš za dva sata.

Gradovi vojvođanski, ozeleneli i procvetali, nude posetiocima najbolje od sebe.

Isto kao i pozorišta u ovim gradovima, koja su izvela 11 predstava.

Na najstarijoj sceni u zemlji, u zrenjaninskom teatru, koji je podignut pre 182 godina voljom zaljubljenog trgovca da svojoj obožavanoj glumici iz Pešte podigne pozornicu gde će nastupati, sve je počelo.

Zaigrao se „Gospodin Mokinpot“ u režiji Ljuboslava Majera.

Sutradan je nastavljeno u Somboru, gde je Gorčin Stojanović postavio grandiozni, petočasovni komad „Semper idem“ po delu pisca Đorđa Lebovića, autora scenarija kultnog filma „Valter brani Sarajevo“.

Sombor varoš i stradanje Jevreja, nema porodice koja to nije osetila, pa i naša.

Sestra Gordana je skoro pisala o stradanju somborske porodice Moler, odakle je i njena baka.

Uspevam da se malo iskradem i u Somboru posetim mesta svog detinjstva, glavni sokak, Ulicu Staparski put, idem i tamo gde su sada moji Maširevići jer drugu kuću sada nemaju do spomenika.

Narednog dana drugi grad, druga pozorišta.

Festival se nastavlja, prvo dečija predstava „Tri musketara“ u režiji Predraga Štrbca, dok je za večernji termin bio rezervisan originalni komad Kokana Mladenovića „Gustav je kriv za sve“.

Kaže reditelj da je to bio njegov omiljeni crtani film, a da je sada Gustav postao jedan poltron i kukavica, da smo, uostalom, svi sada takvi jer živimo kako živimo, u jednoj „Gustaviji“.

U lepoj Subotici gosti smo prvo kod Marte Aroksalaši, gledamo predstavu „Pozorištu s ljubavlju“, divan, raskošan dečiji komad, s razlogom nagrađen.

Potom smo kod rediteljke Olje Đorđević, igra se predstava „Radnička hronika“ u režiji Veljka Mićunovića, drama o mlevenju radničke klase u tranziciji na naš način.

Priča u kojoj sam do grla godinama.

Nastavlja se sa Novim Sadom, SNP a u njemu „Travnička hronika“ Nikite Milivojevića, priča o mentalitetu balkanskom, o tome kako strani ambasadori kroje sudbinu.

Zvuči poznato?

Ponovo smo u Zrenjaninu zbog dečije predstave Jovana Carana, onda sledi potres u Novosadskom pozorištu.

Predstava „Ana Karenjina“ u režiji Dejana Projkovskog oborila nas je s nogu, a žiri joj dodeljuje sedam nagrada.

Moderna, iz romana prepoznatljiva Ana, slika je i prilika kako se osvaja sloboda, kako se od ljubavi ne odustaje, kako se, na kraju, ne odustaje od sebe samog.

Za kraj festivalskog putovanja još jedno odredište, Vršac i breg, pa čaroban je, što da ne.

Divni su ljudi u pozorištu „Sterija“, raduju se jer ponovo učestvuju na festivalu. Poslednja stanica ovog festivalskog dnevnika je Zrenjanin, valja uručiti nagrade.

A valja se, nakon sedmodnevnog hodočašća pozorišnim scenama Vojvodine, malo odmoriti!