Otkriveno kako šećer i masti izazivaju zavisnost: Ova hrana koristi našu biologiju protiv nas

Kada govorimo o zavisnosti, obično mislimo na pušenje, alkohol i droge. Ali postoji još jedna zavisnost koja pogađa čak 14 odsto odraslih i čak 12 odsto dece: zavisnost od hrane.

Ponekad se čini da je nemoguće izbeći slatkiše koji nas mame šećerom, posebno tokom praznika. Stručnjaci sada potvrđuju da je to više od utiska.

Prerađeni prehrambeni proizvodi koriste našu biologiju da bi nas naterali da jedemo više.

„Ne shvatamo da ovo zaista ubija ljude koliko alkohol i duvan. Prekomerna konzumacija prerađenih prehrambenih proizvoda dovodi do smrti, ali se to može sprečiti“, kaže Ešli Gerhart, vanredni profesor psihologije na Univerzitetu u Mičigenu i član istraživačkog tima koji je dao najnovije procene prevalencije zavisnosti od hrane u marta 2022. godine, piše National Geographic, prenose Vijesti.me.

Stručnjaci stalno istražuju zavisnosti od hrane i stalno postavljaju nova pitanja o tome šta možemo da uradimo da obuzdamo ovu potrebu – i spasimo živote.

Šta hrana čini našem mozgu?

Hrana utiče na naš mozak na mnogo složenih načina, a jedan posebno važan je oslobađanje dopamina. Kao, na primer, lekovi koji izazivaju zavisnost, jedenje hrane oslobađa dopamin, koji povećava zadovoljstvo. Podstiče nas da ponavljamo ponašanja koja nam pomažu da preživimo. Što se više dopamina oslobađa, veća je verovatnoća da ćemo ponoviti ponašanje.

„Kada jedemo masti i šećer, senzori u ustima šalju poruku da oslobađaju dopamin u striatumu, delu mozga koji je povezan sa kretanjem i nagrađujućim ponašanjem. Ali taj oralni senzorni proces je samo deo priče“, kaže Aleksandra Difeliceantonio, docent na Fralin institutu za biomedicinska istraživanja u Virdžiniji.

U crevima postoji i sekundarni senzor koji registruje masti i šećer, signalizirajući mozgu da oslobodi dopamin u istom regionu.

Iako istraživači još uvek otkrivaju kako tačno signal šećera stiže od creva do mozga, dobro je dokumentovano kako signal masti stiže od creva do mozga. Kada se otkrije masnoća u gornjem delu creva, vagusni nerv, koji kontroliše nekoliko nesvesnih funkcija kao što su varenje i disanje, prenosi poruku.

Hrana bogata mastima i šećerom može povećati dopamin u striatumu za čak 200 procenata iznad normalnih nivoa – slično onome što se vidi kod nikotina i alkohola.

Konkretno, jedna studija je pokazala da je šećer povećao nivo dopamina za 135 do 140 procenata, a druga studija je pokazala da ih je masnoća povećala za 160 procenata, iako je trebalo duže da se aktivira.

Kokain, na primer, može utrostručiti normalne nivoe dopamina, dok metamfetamin može umnožiti normalne nivoe dopamina 10 puta.

Kako se promenila hrana koju jedemo?

Što više znamo o tome kako hrana utiče na ljudski mozak, to je više proizvoda napravljeno da nam budu neodoljivi. Naša tela su preplavljena hranom koja ima veće koncentracije određenih hranljivih materija, kao što su masti i šećer, i više kombinacija hranljivih materija nego ikada ranije.

Oni su kombinovani sa senzornim svojstvima – kao što je prijatno gladak i baršunast sladoled – koji čine jelo prijatnijim nego ikad.

Ljudi su nekada pravili hranu od celih namirnica. Nasuprot tome, industrijski obrađena hrana se sastoji od supstanci ekstrahovanih iz hrane, kao što su skrob i hidrogenizovane masti. Aditivi kao što su veštačke arome, emulgatori i stabilizatori (koji čuvaju strukturu ili teksturu hrane) čine hranu privlačnijom, ali, kako se ispostavilo, na našu štetu.

Stručnjaci kao što je Difeliceantoniova veruju da treba praviti razliku između visoko obrađene hrane i hrane koja se pravi na tradicionalan način. Svest o ovim razlikama je prvi korak u izbegavanju dugačke liste zdravstvenih problema povezanih sa ishranom.

Što brže nešto utiče na vaš mozak, to ćete više zavisiti od te supstance, tvrde Gerhart i Difeliceantoniova. Mnoge prerađene namirnice su u suštini unapred svarene kako bi se maksimizirala brzina oslobađanja dopamina.

Konačno, bilo bi nemoguće izbaciti društvene i psihološke sile iz jednačine. Prerađena hrana je generacijama dostupna, pristupačna i agresivno reklamirana. Ta savršena oluja stvorila je generacije ljudi koji znaju da prerađena hrana nije zdrava, ali je ipak konzumiraju.

„Znakovi koji okružuju ovu hranu danas imaju svoj život“, kaže Gerhart.

Ona dodaje da „kada vidite znak za brzu hranu, on ima takvu moć da nas tera da jedemo čak i kada nismo gladni“.

„Čak i ako vam je lekar rekao da imate dijabetes, želite da jedete ovu hranu iako znate da nije dobra za vas. Ti znaci su svuda; stalno se borimo sa krofnama na jutarnjim sastancima i kasnonoćnim reklamama za picu“, kaže ona.

Koja pitanja ostaju bez odgovora?

Poslednjih godina, stručnjaci su počeli da postavljaju nova pitanja o zavisnosti od hrane jer su se neke od njihovih ranih pretpostavki pokazale pogrešnim.

Uzmimo za primer toleranciju i povlačenje. Nekada su smatrani glavnim elementima zavisnosti. Nekada se verovalo da ljudi sa zavisnošću od hrane nastavljaju da jedu kompulzivno kako bi izbegli neprijatne fizičke i mentalne posledice (kao što su anksioznost, mučnina i glavobolja) koje se javljaju kada osoba smanji ili prestane da koristi supstancu.

„To zapravo nije tačno“, kaže Difeliceantoniova, dodajući da većina teorija o zavisnosti od droga ima mnogo više veze sa redovnom upotrebom ili intenzivnom žudnjom.

Tolerancija je skoro suprotna od povlačenja – posledice nastavka upotrebe supstance. Kako raste tolerancija na određene supstance, zavisnik uzima sve veće količine da bi postigao isti efekat. U slučaju hrane, hipoteza o nedostatku dopamina je da ako nešto pojedemo i ne dobijemo dovoljno zadovoljstva od toga, jedećemo više dok se ne osećamo dobro.

„Imam problema sa tom hipotezom, jer sve što radimo oslobađa dopamin. Dakle, konzumiranje brokolija, jer isporučuje hranljive materije u creva, oslobađa dopamin“, kaže Difeliceantoniova i dodaje da ljudi ne rade stvari koje vole samo da bi dobili više dopamina.

Kako istraživanje napreduje, naučnicima ostaje više pitanja nego odgovora o tome kako naša tela postaju zavisna od hrane. Znamo da dopamin ne govori celu priču, jer nije samo dopamin ono što čini jelo prijatnim. Istraživači su takođe pronašli dokaze koji bi mogli da ukažu na drugačiji uzrok.

Studija iz 2012. pokazala je da jedenje hrane stimuliše naše opioidne receptore, koji povećavaju osećaj zadovoljstva. Ali naučnici znaju vrlo malo o tome kako taj proces funkcioniše, jer je teško izmeriti nivoe opioida u živom organizmu.

Neki stručnjaci sumnjaju da senzor u gornjem delu creva može igrati ulogu u formiranju naših ukusnih pupoljaka. Drugi se pitaju da li možda postoji nešto u hipotalamusu, kritičnom delu mozga koji reguliše sve, od telesne temperature do gladi.

Istraživači takođe žele da znaju koje kombinacije hranljivih materija pokreću različite nivoe oslobađanja dopamina. Proučavanje ljudi, nažalost, zahteva skupa skeniranja i određene doze zračenja.

„Ne možete skenirati istu osobu 20 puta, praveći različite kombinacije ukusa, tako da smo zaista ograničeni u onome što možemo da uradimo“, kaže Difeliceantonio.

Što se tiče rešenja, Gerhart kaže da je odgovor jasan – ali daleko od lakog. Možemo se osvrnuti na glavne promene koje su uvedene da bi se ograničilo pušenje – da cigarete budu manje pristupačne i manje plasirane na tržište. Isto se može učiniti i sa hranom koja izaziva zavisnost, kaže ona.

„Ne mrzi sebe zato što ne možeš da prestaneš da jedeš hranu koja izaziva zavisnost – jer to nije lako. Ta hrana koristi našu biologiju protiv nas“, kaže ona.

Istražite šta vas tera da jedete ovu hranu, bilo da su to određene emocije, mesta ili čak doba dana. Gerhart predlaže da pokušate da budete svesni toga kako biste bili spremni da se suočite sa tim trenucima iskušenja.