Akademik Dušan Teodorović piše za Danas: Gradovi se mere kvadratima slobode

Ušće nije samo park. Ušće je retka tačka u Beogradu gde počinjete da dišete. Tamo gde se Sava uliva u Dunav, prostor se odjednom otvara. Nema izloga, nema reklama, nema potrebe da se bilo šta kupi ili pokaže. Samo trava, voda, nebo i ljudi koji su na trenutak sporiji nego inače.

U zlom vremenu kada se svaka slobodna površina posmatra kao „potencijal“, Ušće podseća da postoje mesta čija je najveća vrednost upravo to što nisu iskorišćena. Park nije prazna parcela. On je pun detinjstva, šetnji, poljubaca, razgovora sa roditeljima i nedeljnih popodneva koja se pamte samo po tome što su bila mirna. Takva mesta ne ulaze u investicione planove, ali ulaze u naša sećanja.

Gradovi se ne mere samo kvadratima betona nego i kvadratima slobode. A slobodan prostor u velikom gradu postaje veliki luksuz koji ne može da se kupi kada nestane. Jednom kada se izgradi, više se ne vraća. Možete zasaditi drveće, postaviti klupe, napraviti staze, ali osećaji otvorenog prostora i sećanja se ne mogu projektovati, niti ponovo izmisliti na nekoj drugoj lokaciji.

Ušće je, možda više nego bilo koje drugo mesto u Beogradu, zajedničko dvorište svih koji u ovom gradu žive i onih koji u Beograd dolaze. Tu se ne pita ko ste, odakle ste i koliko imate. Na Ušće dolaze porodice sa decom, penzioneri sporog koraka, rekreativci i trkači koji jure lične rekorde, ribolovci koji strpljivo čekaju i ljudi koji sede i gledaju u vodu.

Zbog toga rasprava o gradnji na Ušću ne sme da bude samo urbanističko i arhitektonsko pitanje. To je pitanje o tome kakav grad želimo da ostavimo iza sebe. Grad u kome svaka praznina mora da bude popunjena, ili grad u kome je najvrednije upravo ono što ostavimo netaknuto. Grad koji veruje da napredak znači više zgrada i komercijalnih objekata, ili grad koji zna da napredak ponekad znači i sposobnost da se kaže: ovde ništa ne diramo.

Akvarijum može da se napravi i na drugom mestu, ili još bolje ne napravi nikada i nigde. Mesto gde se susreću dve velike reke i gde čovek može da oseti širinu prostora bez prepreka, gde vetar dolazi pravo sa vode, takvo mesto mora da ostane netaknuto. I ako ga izgubimo, nećemo izgubiti samo park. Izgubićemo deo grada koji nas je činio većim nego što jesmo, deo u kome smo mogli da budemo pomalo srećni ljudi.

Ako već moramo nešto da gradimo, možda je vreme da izgradimo svest da nisu sva mesta namenjena gradnji. Neka su namenjena sećanjima, odmoru i tišini. Neka su namenjena da ostanu otvorena, baš zato što je sve drugo zatvoreno.

Ušće je jedno od tih mesta i upravo zato ne sme da postane još jedna adresa na kojoj je nekada bio park.

Ovo pismo podržava i jedan Konstantin, tibetski terijer, koji je mnogo puta trčao pored zaleđenog Dunava, dok su mu uši lepršale na vetru.

Autor je redovni član SANU

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.