Andrej Josifovski: Sve što mu se servira narod će platiti

Iskrice sećanja stalno, poput svitaca u noći, iskrsavaju i vraćaju me toku sadašnjih dešavanja. Bez toga, rekao bih, ne bi bilo vidljive pozadine onoga što nam jutro novog dana servira. Zapravo, samo u tom odsjaju prošlosti, blesne ono što bi sadašnjost da prikrije i oku drugačijim predstavi. Valjda se zato, za ono što je prošlo u vremenu, kaže da je jutro pametnije od noći i da je ono što prođe uvek dobro, jer je izvesnije od onog što tek kuca na vrata. Prosvetljenje, prema tome, uvek dolazi iz prošlosti i zato držim da je ta naša strana uvek ona prava, istinita. Na kraju krajeva, zbog toga se i kaže da su prošla vremena dobra, ali ne zato što su prošla, jer ono što je bilo ostaje zauvek.

***
Zapisi u vremenu su za mene nešto čemu se uvek rado vraćam, jer su u tome tajne postanja koje život čine smislenim i radosnim. Tako se vraćam detinjstvu, svojim mladim, energičnim roditeljima, posvećenim mom odrastanju, uvek prisutnim, čak i onda kada to baš i nisam hteo, nenadano, kao da su ih moje misli prizivale nekim svojim nemuštim glasom.

***
Uvek sam osećao njihovu toplinu, tako da me ni njihova oštra grdnja, a bilo je i toga kada bih nešto teško zgrešio, nije u meni stvarala otpor, već me je naprotiv, još čvršće vezivala za njih. Mama i tata su radili, a ja sam išao u obdanište, jer je to, kako je rečeno, bilo najbolje za moju socijalizaciju, tako da su moje bake i deka mogli da umnogome budu pošteđeni mojih nestašluka kojima sam bio sklon. NJihova blagost i dan danas greje moju dušu i ispunjava me čistom detinjom srećom.

***

Prve prave obaveze krenule su polaskom u školu, kada sam prvi put počeo stvarno da upoznajem sebe i da postajem svestan svog okruženja i značaju svega onoga na šta su mi roditelji ukazivali, da bih bio spreman za ono što će me čekati u školi, na pravom početku moje životne trke. Bile su to devedesete, rekao bih nesrećne godine u kojima se pred radnjama čekalo u velikim redovima, za sve ono što se smatralo osnovnim, životnim. Tada sam se susreo za značenjem onih nemilosrdnih reči: sankcije, inflacija, nestašice, jer nas je sada u kući, sa izbeglom rodbinom od rata u Bosni, bilo puno više.

***
Naučio sam i to da ni ista kuća nije uvek ista, pošto i sreća u nesreći nije isto što i čista sreća detinjih boja. Kod nas zvanično nije bio rat, ali se i nezvanično i te kako ginulo u ratu bandi, na ulicama moga grada, dok se regularno sprovodila mobilizacija za vojne vežbeu Hrvatskoj i Bosni. Zvaničnici su pred time zatvarali oči, a mediji su od kriminalaca pravili heroje, takva je bila politika. A onda je stiglo i bombardovanje od strane Milosrdnog anđela a za njim posle velikih demonstracija i naša, demokratska verzijaOktobraske revolucije. Sve bolje od boljeg.

Gimnazijski dani ostali su mi kao zaveštanje iz one pesme koja peva o životu od kolevke pa do groba, jer je tada u učionici mog razreda, rođena velika petorka. Grade, Sloba, Stija, Atana i ja smo i dalje u dobru i zlu zajedno, na krilatim konjima jašemo kroz snove. Beograd tada još uvek nije uspeo da vrati svoje gospodsko belilo, ali je bilo znatno više sunčanih dana, tako da se u dobrom raspoloženju dočekivalo svako novo jutro.

***

Bio sam jako mlad, ali dovoljno odrastao da kroz progon mog oca, koji je razotkrio korupciju koja ubija, upoznam i ono drugo lice takozvane demokratije, teško je reći da l’ pravo ili lažno, tek vrlo upečatljivo. Dobro se sećam tih dana i čini mi se da me sada još više boli to što nisam mogao da pomognem ocu, a i on je tu svoju muku držao u sebi, duboko zaključanu.

***
Pretili su mu preko telefona, direktno iz podzemlja, jer je trgovina smrću bila unosan posao, a iza toga je stajala vlast. Smetao im je, a institucije – počev od Ministarstva zdravlja, tužilaštva, policije, sudstva… nisu dozvoljavale da dokumentovana istina izađe u narod, da se životno ugroženim ljudima ne pruža lekarska pomoć, jer se smrt dobro naplaćivala od privatnih pogrebnika. Tu i tamo čuo bi se glas časnih novinara, ali bi od strane odgovornih po pravilu dolazilo ono no coment.

***
Moj otac bio je zvanično obeležen kao narodni neprijatelj, koji je navodnim iznošenjem neproverenih tvrdnji uznemirio javnost i ugrozio rad službe Hitne pomoći i kao takav je mogao da bude slobodno ustreljen od strane ganga. Nije bio plašljiv, naprotiv ali se brinuo da mama i ja ne budemo kolateralna šteta i zato je pristupio jednoj humanitarnoj misiji u zaraćenom Sudanu, a kada se godinu dana kasnije vratio, sačekao ga je otkaz u jednom montiranom procesu i sva državna vrata su mu se zatvorila.

***
Beograd tog vremena izgledao je bolesno žut, ali zvanično se držalo da nije nikada bio bolji. Istina je naravno, ono što se može glasno čuti, a glas mog oca nije dopirao do javnosti, pogotovo ne iz tamničkih sudnica iz kojih gotovo da nije izbijao. Banda žuto-crvena, svako može sa svakim kao u kupleraju, za novac. Narod će sve što mu se servira platiti, a narodu će jednog lepog dana, bog to vratiti. Eto to mi je iz th gimnazijskih dana ostalo od oca kao amanet. Aktivizam će tako postati prepoznatljiva stigma mog duha izraslog iz bunta protiv sile i nepravde.

***

Studije arhitekture su značajno uticale na stilizaciju mojih idejnih zamisli, što je umnogome doprinelo pojačanju ekspresionog efekta, kako u estetskom pogledu tako i u isticanju poruke koju delo nosi. Postulat genius loci – duh mesta je tu primaran i na tome bi trebalo da počiva umetnost urbane gradnje. Tako usmeren u početku sam na svojoj Bežanijskoj kosi, prigodno datumima oslikao naše velike vojskovođe, velikane našeg glumišta, vedete muzičke scene i sportske junake. Tako je ambiciozno krenulo stvaranje mog – našeg street art districta.

***
Nije međutim bilo sluha u Ministarstvu kulture za tako nešto, a i kako bi kada su izdvajanja za kulturu i umetnost bila ponižavajuća, mizerna. Šta se moglo i očekivati kada je i obrazovanje živelo na prosjačkom štapu. Entuzijazma ipak nije falilo, i stalno je tinjala nada da će osvanuti i taj dan kada će stvari doći na svoje mesto, kada će loši đaci (čitaj ćaci) sići odozgo i prihvatiti se svojih krampova i lopata, a vladajući zakon jačeg zauvek otići u istoriju.

***
Street art je pod autokratskom čizmom morao preći u ilegalu i zameniti dan za noć. Mnogo toga je tako preko noći osvitalo na zidovima, najavljujući novi dan kada će svakome slediti ono što mu prema pisanom zakonu pripada i kada će se na osnovu validnih diploma, stečenih u pravim školama i fakultetima, odlučivati ko kosi, a ko vodu nosi. Dok to vreme slobode ne dođe street art će kod nas biti podvođen kao aktivizam i nepoželjan, faktički zabranjen. Narod ga međutim, očigledno prihvata, jer sve je više i više ljudi na ulicama, a narodno je narodno, bilo i biće.

***
Za arhitekturu sam se opredelio još kao osnovac kada sam na letnjem raspustu upoznao jednog arhitektu, koji je svojim ćerkama na plaži, vajao prelepe ljudske figure od peska, a posvećenost moga oca medicinskoj nauci i sam čin njegove odbrane doktorske teze usmerile su me ka profesuri, iako sam tada imao nepunih šest godina. Znanje i umeće se stiče istrajnošću i predanim radom, time sam se vodio i to tražim od svojih studenata.

***
Volim da slikam murale, jer njihova izražajnost je svima razumljiva i do sada sam ih sigurno oslikao preko sto, naravno najviše u mom Beogradu – na Bežanijskoj kosi i Srbiji ali i u Evropi, Severnoj i Južnoj Americi. Napolju je ulična umetnost široko prihvaćena, dok su u Srbiji još uvek potrebna dodatna objašnjenja.

***

Ovde kod nas nisam uspevao da prođem na zvaničnim konkursima za oslikavanje murala pod pokroviteljstvom institucija kulture iako sam član ULUS-a i ULUPUDS-a, a gotovo redovno izlažem na Salonu arhitekture i izlagao sam dva puta u Veneciji na izložbi savremenih umetnikaArte Laguna Prize i jednom na Bijenalu arhitekture, a za moje radove se interesuju svetski izdavači za knjige koje se tematski bave kulturom i umetnošću, ali sam zato imao samostalne, vrlo posećene, izložbe u Beogradu.

***
Očigledno je da moja dela ovde nisu poželjna jer se putem njih nedvosmisleno kritikuje vlast, tako da se ona plene i uništavaju, što se naročito zaoštrilo od kada sam počeo da postavljam instalacije, ali jednom viđeno zauvek ostaje. Uništavanje dela samo je dokaz da je cilj postignut i da je kritika bila umesna. Gubitnici prekrajaju istoriju, jer svaka laž je za vremena, te će prema tome, pokolenja biti ta koja će imati završnu reč o svemu oko čega su lomila koplja. Ne čini li se da i pobunjeni studenti tako misle.

***
Nije li to onda krivo naše nasleđe iz devedesetih ili možda ono od pre? Da li je to isti tip ljudi koji nastupa u ansamblu na našoj političkoj sceni u sistem koji ih po staroj matrici kalupi? U svakom slučaju ostajem pri tome da tu svako može sa svakim, jer među takvima novac je jedina ideologija zbog koje se i preko mrtvih gazi. Jasno je da će takvi nastupati frontalno protiv onih koji se bore za dolazak novog vremena, kada novcem neće moći baš sve da se kupi. Sve glasnije se čuje to neće moći, a rekao bih najglasnije u onoj glavnoj studentskoj ulici.

***

Stvarnost u kojoj živimo je nažalost takva da bi radovi sa kritičkim osvrtom na vlast, mogli da se svakodnevno stvaraju kada bi to bilo fizički izvodljivo. Korupcija i kriminal su na svakom koraku, i to se ne sprečava od strane institucija koje su nadležne da to rade, ali osim retkih izuzetaka nisam imao neprijatnosti prilikom privođenja, niti prilikom kasnijeg saslušavanja, naprotiv.

***
Ohrabrujuće je to za umetnost kao instrument otrežnjenja naroda, a sa druge strane to doživljavam i kao veliko priznanje za svoj rad. Da nije tako i da nema nikakve reakcije bilo bi to poražavajuće, jer držim do toga da jedino umetnost može pokrenuti promene, spasonosne promene za svet. Umetnici su uvek bili avangarda i njihov zadatak je da edukuju, a ne da ulepšavaju stvarnost.

***
Čuveni dramski pisac Bertold Breht je tako, dramski teatar pretvorio u epsku propovedaonicu sa ciljem da probudi publiku i podstakne je na kritičko razmišljanje prikazujući svet iz perspektive potlačenih. Ulica se svakako može uzeti kao otvorena pozornica, a na društvene anomalije ukazivati korišćenjem običnih stvari na neobičan način. Gledano iz tog ugla, vizuelna umetnost je svakako u prednosti u šta sam se i sam puno puta osvedočio.

***

Ustali su studenti, ustao je i narod, a na čelu pobune su sa njima i profesori, velika većina njih. Neki profesori su se nažalost od početka deklarisali kao pristalice vlasti ne bi li se domogli položaja i benificija, ali time su izdali sami sebe i svoja imena stavili na spisak prezrenih.

***
Umetnost bez poruke i nije umetnost, već larpurlartizam, a ja sebe vidim u službi svog naroda koji će biti srećan.

O sagovorniku
Dr Andrej Josifovski (1990), master inženjer arhitekture, docent je na Univerzitetu u Beogradu – Arhitektonskom fakultetu. Oslikao je veliki broj murala, izveo mnoštvo performansa, skulptura i instalacija u zemlji i inostranstvu, a njegov rad je propraćen u raznim eminentnim svetskim medijima za uličnu umetnost. Osnivač je i umetnički direktor Internacionalnog Runaway festivala ulične umetnosti i Runaway fondacije koja za glavne ciljeve ima afirmisanje kulture i umetnosti. Član je ULUS-a i ULUPUDS-a. Radovi su mu uvršteni u dve umetničke kolekcije. Nosilac je titule IRONMAN u najzahtevnijoj sportskoj disciplini na svetu koja se odvija u jednom danu – ultra triatlon . Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja. Radove potpisuje svojim nadimkom Pijanista.

Milosrdni anđeo
Naučio sam da ni ista kuća nije uvek ista, pošto i sreća u nesreći nije isto što i čista sreća detinjih boja. Kod nas zvanično nije bio rat, ali se i nezvanično i te kako ginulo u ratu bandi, na ulicama moga grada, dok se regularno sprovodila mobilizacija za vojne vežbe u Hrvatskoj i Bosni. Zvaničnici su pred time zatvarali oči, a mediji su od kriminalaca pravili heroje, takva je bila politika. A onda je stiglo i bombardovanje od strane Milosrdnog anđela a za njim posle velikih demonstracija i naša, demokratska verzija Oktobraske revolucije. Sve bolje od boljeg.

Moja dela kritikuju vlast
Očigledno je da moja dela ovde nisu poželjna, jer se putem njih nedvosmisleno kritikuje vlast, tako da se ona plene i uništavaju…