Foto: Medija centar

I tako za neko vreme prestaje da bude divljak koji ilegalno i nasilno boravi u tuđoj kući.

Kao bivši prezident, pristavši da bude skrajnut u zamenu za neke pogodnosti, već zahrđao kao egzotična iskopina, TN je ponovo izvađen iz utabane gline.

Toma je zatrpan iznuđenom milošću svog inače nemilosrdnog političkog nedonoščeta, i davno je izgubio značaj koji nije ni imao. Ne zna da ne zna ništa ni o čemu, i jako je uporan da to pokaže. Ali ipak mu je stalo da patine koju je na svoju osobenu ličnost nataložio ostvarivanjem srpskog sna: postao je predsednik države, smokvinim listom pokrivajući svoju potresnu neotesanost i polutansku nepismenost i pretvorivši sve to u državnički stil.

Crveneli smo zbog Tominih ispada po širokom svetu, ne razumevajući odmah da smo to mi: koga da pošaljemo ako ne najboljega među nama, sluteći valjda da dolazi nešto još mnogo gore i nesnosnije. Bilo je to naše pravo lice za svet, da se ne lažemo. Najbolji biraju sebi najbolje, najgori gore od sebe. Tako je to bivalo, pa se ovde može postaviti tipično kelnersko pitanje posle pijane večere: šta smo imali?

Šta smo, dakle, imali? Računica pokazuje da imamo neuporedivo više Toma nego vila, a da taj zaslužni građanin, koji je ovde uzgredna tema, već ima svoj privatni dom. Ali, iz nekoliko razloga je uveren kako više nije u stanju da „sađe“ na položaj običnog građanina, jer je u međuvremenu evoluirao u nešto sasvim drugo, što njegove oči iz u svakom smislu bedne mladosti ne mogu da prepoznaju. A posebno njegov ubogi misaoni sklop, dresiran u kalupu zloćudne radikalske utopije, koja je u Srbiji ipak ostvarena.

Toma se pretvorio u nešto, mada nisam siguran u šta. Ali, on nije dovoljno moćan da bi tek tako dobio sve ono što mu se ćefne da traži. A traži, naravno; to je užasnom evolucijom stečena osobina svakog provincijskog đilkoša, kome je sve malo kad nema, ali još manje kad stekne. Ili kad mu udele. Na nivou države ovaj fenomen je objašnjiv tek kao običan primer neutažive gramzivosti, za koju ne postoje druga pokrića osim gramzivosti same. Ona je smisao, cilj i svrha, to je suština svake vlasti i moći koja odatle dolazi.

Njegovi su iracionalni prohtevi neskriveni, i ne mogu biti ignorisani, ali dovoljno su lukavi da ne budu odbijeni kao budalasti. Toma, u stvari, dobro zna da je u okvirima klike kojoj je pripadao, a sada je simbolički njen ostareli i potcenjeni don, kula od 800 kvadrata samo sitnica, kao i posao koji radi „za državu“, a koji nikakvog smisla nema, niti ga bilo ko uzima ozbiljno.

Za tu vrstu besmisla, koje je skupo i predstavlja nečuveno ostvarenje sumanute ideje, treba plaćati čitavu koloniju nepotrebnih činovnika, istrošenih službenika u uzaludnim karijerama, kojima je Nikolić namenio, kao uostalom i sebi, dosmrtne fotelje i ugodnu sudbinu kukaca Franca Kafke. Donji prostor vile imao bi da posluži za važne međudržavne sastanke koji nikada neće biti održani, kao ni bilo šta drugo što bi Toma sa svojim trustom mozgova mogao da smisli.

Ali, ako ne zna šta da radi i kako da svoju nepotrebnost opravda bar pred ženom koja jošte sedi na nekakvom sumračnom fondu i sama je sebi dobrotvor. On dobro zna šta rade drugi, oni koji su bili ispod njega a sada su iznad, jer mu niko više nije ravan, niti se ravna sa njim. Nikolić u svojoj glavi ima zapisano mastiljavim plajvazom sve ono što je ovo društvo dovelo na samu granicu ponora, ali i svest kako je njegova zloupotreba prostora i fonda ipak sitna pred razbojničkim korporacijama koje su izgradili ljudi iz njegovog legla, odrasli njemu na kolenima, njihova braća, kumovi i mladi besprizorni donovi.

On zna šta je ko od njegove političke dece, a mnogi su ga već valjali po blatu, bio pre, a šta je i kako postao sada, i ume da razazna razliku između svoje gramzive neumerenosti, koju je ipak delom umotao u legalne artije, i razbojničkih pohoda kojima je bio nemi svedok, nameran da takvu svoju mutavost, uz neke male ustupke, održi do kraja.

Zbog svega toga je nepotrebni Toma Nikolić izdignut iznad zakona, kao spomenik svoje dragocene ali mrtve prošlosti, uvidevši da je posle nje stiglo nešto mnogo gore. On je u tome sudelovao začevši početne temelje. Ali, kad već uzme ašov u šake, svejedno mu je kopa li rov ili grob.