Da probamo bugarski recept?

Prateći našu sadašnju situaciju i naročito previranja na opozicionoj sceni, sve se češće prisećam kako su Bugari u to vreme teško, ali uspešno, uspeli da se bez ozbiljnijih fizičkih obračuna i potresa oslobode okova totalitarne, višedecenijske vlasti Todora Živkova.

Nepun mesec dana po njegovoj smeni, u prestoničkom hotelu „Sofija“, u jednoj maloj, sporednoj i zadimljenoj prostoriji, grupi stranih novinara obratio se filozof Željo Želev, kasnije prvi predsednik postkomunističke Bugarske, saopštenjem da su se dvadesetak političkih partija, pokreta i udruženja građana, do skora ilegalnih, dogovorili da formiraju zajednički Savez demokratskih snaga (SDS), čiji je najvažniji, a kasnije se ispostavilo i jedini cilj bio – smena autoritarne vlasti pod kojom je Bugarska bila gotovo 45 godina.

Savez demokratskih snaga (SDS) okupio je raznorodne političke grupacije, vrlo različitih političkih programa i zahteva – od krajnje desnih, nacionalističkih i monarhističkih, pa preko ekoloških, sindikalnih, umerenih gradjanskih, zatim izrazito levičarskih i studentskih pokreta, pa sve do saveza pravoslavnih sveštenika – oko samo jednog zajedničkog cilja: smene autoritarne, do tada nesmenjive vlasti.

Uz taj cilj, naravno, isticani su, u ime spašavanja države, i zahtevi za depolitizacijom armije i milicije, dezideologizacijom obrazovnog sistema, slobodom štampe i javnog delovanja, uspostavljanjem pravne države i vladavine zakona, depolitizacijom javnog sektora …

Taj savez nije imao nikakvo stalno rukovodstvo ni vođu, a na mestu koordinatora su se smenjivali lideri pojedinih partija, odnosno pokreta. Prvi je na tom mestu bio Željo Želev, inače nekadašnji član Bugarske komunističke partije.

Socijalisti (bivši komunisti ) još uvek su tih prvih meseci po smeni Živkova držali vlast u zemlji, ali su njihovi novi mladi lideri bili svesni nadolazećih neminovnih promena i da bi sprečili potpunu i opasnu konfrontaciju, pristajali su na brojne ustupke i kompromise, da bi se na kraju došlo do formiranja prelazne koalicione vlade.

Već nekoliko meseci po silasku Todora Živkova sa vlasti (novembar 1989), u junu naredne godine na prvim posleratnim višestranačkim izborima, birano je, kombinacijom većinskog i proporcionalnog principa, tzv. Veliko Narodno sobranje, odnosno Ustavotvorna skupština čiji je najvažniji zadatak bio donošenje novog najvišeg državnog akta. Time je glavni zadatak i cilj okupljanja opozicionara u Savez demokratskih snaga, bio ispunjen i ta labava koalicija je vrlo brzo prestala da postoji.

Zanimljivo je da je tih meseci sa talasa nekoliko bugarskih radio stanica neprekidno emitovana melodija nezaboravnih Bitlsa – Let it be, nagoveštavajući neizbežno.

Bugarski Savez demokratskih snaga pokazao se kao veoma uspešan recept za promenu autoritarne vlasti. Možda bi, pored zloglasnog „bugarskog voza“, i kod nas moglo da se primeni nešto od političkog iskustva naših suseda.

Autor je novinar u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.