Dnevnik Čedomira Čupića: Rektor je vaskrsao kao predsednički kandidat

Petak, 3. april 2026.

Budim se u jutro pritisnuto prolećnim oblacima koji cedeći se razbuđuju i ozelenjavaju prirodu. Pamtim iz mojih gimnazijskih dana te aprilske početke, taj najjači dah i duh proleća. Sećam se koračanja ka Gimnaziji dugačkom Vojvođanskom ulicom u Somboru; prolazim pored čuvenih bođoša paradno poređanih u četiri špalira. Najednom mi iskrsava lik mog starog druga Gute Grubačkog.

U sebi pomišljam: opominje me to on zato što mu se već duže vreme ne javljam. Poslednji put susreli smo se, sa zajedničkim prijateljem Dragoslavom Stankovićem, u njegovom toplom domu u Zrenjaninu pre nepuna dva meseca. Planiram da mu se sutra javim. Kao da sam talasima preko misli poslao poruku Guti i on mi se već javlja u toku dana. Govorio sam uvek da je Guta mentalno brži od svih nas, koji ga znamo, za tri koraka. I evo, ponavlja se to što sam izrekao po stoti put! Razgovor vodimo o njegovom zdravlju i o svemu što se trenutno događa kod nas.

Već drugi dan sam pod utiskom nerazumnog upada policijske jedinice i tužiteljki u Rektorat Univerziteta u Beogradu. Posle 80 godina na univerzitet ulazi policija u pratnji dve tužiteljke i kamere privatne televizije lično odane Aleksandru Vučiću. Iako su imali nameru da snime ustrašenog rektora, ovekovečili su kretanje policije holovima i prostorijama, bahato gažanje autonomije univerziteta, stare više od 2.500 godina, još od Aristotelovog Liceja.

Autonomiju univerziteta samo su povremeno gazili spoljašnji okupatori. A konačno smo, evo, doživeli i unutrašnje gazitelje koji su okupatorski ponašaju prema rektoru i zaposlenima. Držali su ih desetak sati kao taoce, a Rektorat pretvorili u istražno policijsko i tužilačko odeljenje. Dovoljna je činjenica da su rektora i zaposlene policijski pratili i do toaleta da obave male ili velike fiziološke potrebe, odnosno carske nužnosti. Zamišljam policajce koji ispred i unutar toaleta nadziru fiziološka pražnjenja. Simbolički i duhovito to mi izgleda kao carski i papski odlazak rektora i zaposlenih u toalet uz najviše pretorijansko obezbeđenje. Možda se uz takvo svečano obezbeđenje fiziološke potrebe bolje i svečanije obavljaju. To je jedini, ali svečani, doprinos policije tog dana u zgradi Rektorata. Pretpostavljam da je i to ušlo u zapisnik, i ako jeste biće to istorijsko svedočanstvo, jer verovatno takvu čast i bezbednost neće više imati nijedan rektor i zaposleni na Univerzitetu u Beogradu.

Policija koja je ušla u Rektorat više je ličila na pretorijansku jedinicu, odnosno na Vučićevo lično obezbeđenje, nego na državni organ. Čudi me kako Vučić nije poslao da tužilački deo obavi lično starešina Višeg javnog tužilaštva Nenad Stefanović a ne one dve nevoljne tužiteljke, sa osećanjem poniženosti, kako sam ih preko ekrana doživeo. Ulazeći u Rektorat, one su se kretale strojevim korakom kakav smo viđali na snimcima iz nekih strašnih vremena tokom Drugog svetskog rata.

Trebalo je obaviti istragu povodom tragičnog okončanja života studentkinje ispred Filozofskog fakulteta, ali nisu izašli istražni policijski organi za krvne delikte već je poslata jedinica za borbu protiv korupcije. Od zločina u Novom Sadu Vučiću se priviđa samo korupcija, jer je korupcija uzrok zločina nastalog rušenjem nadstrešnice. I sada, prema njemu, za pojedinačni tragični čin treba pronaći koruptivne uzroke. Nije lako živeti sa tom koruptivnom buvom koja pretpostavljam pritiska mentalno Vučićevo stanje. Policija i tužiteljke ušli su u Rektorat da pronađu nešto za šta bi bio osumnjičen rektor, a izašli su nevidljivo za kamere Vučićeve televizije.

Možda su se kafkijanskim preobražajem pretvorili u beli dim koji izlazi iz odžaka Sikstinske kapele u Vatikanu kad se ozvaničava da su kardinali zajedno sa svetim duhom izabrali papu. Ispada da je Vučić izabrao i obavio taj drevni čin gde se osumnjičeni rektor objavljuje kao izabrani papa pred gregorijanski Vaskrs. Rektor, posle deset sati talačkog zarobljeništva vaskrsnu kao predsednički kandidat na sledećim izborima. Premda se rektor sa balkona nije politički obratio okupljenim studentima, profesorima i građanima, već primerenim govorom koji razboritošću i argumentima odgovara odbrani autonomije i dostojanstva univerziteta.

Subota, 4. april 2026.

Posle blagorodnih prolećnih kišnih dana, rađa se plavetan i sunčan dan. Sunce, taj nebeski bankar, podiže nam raspoloženje svojim zracima i to je najbolje ljudsko stanje, koje spaja i osvežava misli i život. Tamo gde nema raspoloženja, nema ni misli ni života. Danas je Dan studenata. Nastao je iz tragičnog događaja, kao jedan svetao čin iz prošlosti Univerziteta u Beogradu. Braneći univerzitet i njegovu autonomiju, toga dana 1936. godine, student Žarko Marinović žrtvovao je svoj život.

Ceo radni život proveo sam sa studentima – četiri godine kao student i 36 od asistenta do redovnog profesora na Fakultetu političkih nauka. Predavao sam 15 godina i na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i 15 godina na Fakultetu političkih nauka Univerziteta Crne Gore. Pokojni Ratko Božović i ja bili smo inicijatori osnivanja tog fakulteta u Crnoj Gori. Na Univerzitetu Donja Gorica u Podgorici predavao sam od osnivanja do 2022. godine. Studenti i fakulteti bili su i ostali moje okruženje i moj svet. Univerziteti i fakulteti su zajednice studenata i profesora.

Nikada u istoriji Univerziteta u Beogradu nije pokazano to prirodno zajedništvo kao proteklih godinu i po dana. Pre dva dana priveden je student arhitekture Marko Milićević. Pripisuje mu se napad na službeno lice, kada su se u utorak studenti i građani okupili ispred rektorata da brane univerzitet od policijskog upada. Danas su se studenti, na Dan studenata, okupili ispred Policijske uprave Beograda. Zahtevaju da se iz pritvora pusti student Milićević. Gledam i slušam sjajno obraćanje dve studentkinje arhitekture, Magdalene Marković i Marije Šljukić.

Na Dan studenata Vučić poručuje, preko dve ministarske ništarije: da roditelji ne upisuju decu na državne univerzitete jer će im se vraćati u kovčezima i da policija ima „pravo da studente bije i ubije“. Kakve monstruozne poruke, kakva poremećenost onih kojima je povereno organizovanje našeg života. Na rimokatolički Veliki petak, pred Dan studenata, Vlada, čitaj Vučić, i patrijarh, obznaniše da se pripremaju da osnuju državno-crkveni univerzitet, pored već postojećih državnih univerziteta, od kojih je jedan stariji od veka.

Nedelja, 5. april 2026.

Od ranog jutra radim na tekstu „Ideje i vrednosti na kojima se zasnivao politički angažman Milovana Đilasa“ koji treba da pošaljem Istorijskom institutu Crne Gore, za zbornik „Milovan Đilas 1911-1995-2025“.

Čujem se oko podneva sa Milanom Krstonošićem, vrednim preduzetnikom iz Sivca. Milan je iz ugledne starosedelačke porodice i veliki je pristalica sadašnjih studenata. Preko njega su me sivački studenti pozvali na skup 26. marta, pred lokalne izbore. Kao Sivčanin, izbegavao sam godinama da se javno obraćam građanima u predizbornim danima, ali i da učestvujem na političkim tribinama na koje su me pozivali. Kada su me, međutim, studenti pozvali marta 2025. godine, prvi put sam se, na trgu u Sivcu, obratio građanima da podržim studentske zahteve.

Ovo je drugi poziv na koji se odazivam i dajem podršku njihovoj listi „Glas mladih opštine Kula“. Na skupu su govorili kandidati mladih: Svetlana Majski, sjajna profesorka srpskog jezika, pravi misionar svetog nastavničkog poziva, preduzetnik Nemanja Peruničić, diplomirani inženjer poljoprivrede Nemanja Rajić i student završne godine medicine na Univerzitetu u Novom Sadu Danilo Vujošević. Voditeljka tog skupa, studentkinja Katarina Perović, podsticajnim pitanjima omogućila je kandidatima da predstave svoje prioritete posle pobede na lokalnim izborima. Na kraju sam i ja prozvan.

Govorio sam im o bitnosti i značaju slanja u našu nesrećnu prošlost ove uzurpatorske i korumpirane vlasti. Pohvalio sam studente za izbor pravih kandidata koji će biti u stanju da se bave javnim interesom i poprave izuzetno rđavo stanje u njihovoj lokalnoj zajednici. Sivac s ovim generacijama mladih i studenata ima budućnost. U toj sjajnoj studentskoj ekipi su Tara Rajić, studentkinja master studija arhitekture na Univerzitetu u Beogradu, Sanja Nikolovski, studentkinja… Podržavaju ih i ugledni građani: Zoran Borjanović, Marina Džuver, Aleksandar Ćirić, Olivera Krstonošić, Dejan Vlaškalić, kao i mnogi drugi građani koje sam u to predvečerje sreo u tom prelepom, oljuđenom ambijentu.

Nažalost, moje rodno mesto je u velikim problemima. Od nekada najvećeg sela u srednjoj Evropi, sa 17.500 stanovnika i najvećim zemljišnim atarom u Vojvodini pre Drugog svetskog rata, kao i 16.500 žitelja posle Drugog svetskog rata, spalo je na ispod 7.000 ljudi. Upravnik sivačke biblioteke, pokojni Milorad Matijašević, upriličio je 2002. godine susret živih doktora nauka rođenih u Sivcu. Tada nas je bilo 35, iz svih nauka – prirodnih, primenjenih, društvenih i humanističkih – i dva akademika SANU, astronom Sofija Sadžakov i istoričar umetnosti Dinko Davidov. Trebalo bi sastaviti spisak svih diplomiranih akademskih građana kojih je u istoriji Sivca bilo mnogo. Ni boljeg ljudskog potencijala, ni veće demografske propasti.

Ponedeljak, 6. april 2026.

Danas se bavim donatorima za izgradnju Memorijalnog centra Ranko Radović u Martinićima kod Danilovgrada. Još prošle jeseni sam sačinio projekat sa crtežom izgleda ovog centra. U januaru sam imao sastanak sa rektorom Univerziteta Crne Gore Vladimirom Božovićem i predsednikom opštine Danilovgrad Aleksandrom Grgurevićem, kada smo se dogovorili o formiranju inicijalne radne grupe u kojoj bi, pored nas trojice, bio i Rajko Radović, sin pokojnog Ranka.

U okviru centra bila bi Arhitektonska akademija za kuće, kulturne i zanatske centre i Akademija za crtanje. Polaznici bi bili mlade arhitekte i likovni umetnici iz celog sveta. Predavači bi bili čuveni svetski profesori arhitekture i likovnih umetnosti. U okviru centra bile bi, pored zgrade za nastavu, i otvoreni amfiteatar, kao i dve zgrade za smeštaj. Oko ovih građevina bile bi izgrađene kuće sa svih kontinenata. Ranko Radović bio je veliki arhitekta, crtač, urbanista, kulturolog, ekolog i filosof prostora i gradnje. U zborniku posvećenom Ranku, Naseljeni crtež, s pravom ga je Vida Ognjenović nazvala genijem „kojeg nismo prepoznali ni sledili“. On je među nekoliko svetski poznatih ličnosti s ovih prostora. A i Vidu, uz Isidoru Sekulić i Anicu Savić Rebac, izdvajam i ubrajam u tri misaona, darovita i stvaralačka ženska lika sa ovih prostora. Naravno, ima ih i više.

Uveče me zove Milan Marković, od prošle godine akademik CANU, moj najraspoloženiji dekan, a imao sam ih 25 tokom radnog veka. Dogovaramo se za susret polovinom maja u Podgorici.

Utorak, 7. april 2026.

Velika neizvesnost po slobodno i profesionalno novinarstvo nastaje smenom Igora Božića sa mesta direktora i zakonskog zastupnika TV N1. Ono što je još ostalo od slobodnih i profesionalnih elektronskih medija kao da se polako planski prigušuje s namerom da se potpuno ugase. Pitam se šta čini Evropa Vilijama Šekspira, Johana Volfganga Getea, Imanuela Kanta, Žan Žaka Rusoa, Voltera, Šarla Monteskjea, Džona Stjuarta Mila, kada dozvoljava svojim kalkulantima da u saradnji s Vučićem potpuno pomrače slobodno i kritičko medijsko nebo u Srbiji. Postoji li još ta Evropa?

Sreda, 8. april 2026.

Posle jutarnje kafe, omiljenog rituala, javlja mi se Danijel Pantić koji je predložio Stevanu Liliću i meni da uradimo Ustavni manifest na osnovu kojeg bi bio pisan novi ustav. On je sačinio nacrt. To je potrebno pripremiti pre izbora kao putokaz za uspostavljanje nove ustavne konstitucije kojom bi bilo onemogućeno da bilo koja vlast ubuduće krene u uzurpacije i autoritarizam.

Stiže tužna vest – preminuo je veliki čovek i košarkaški trener Duško Vujošević. Upoznao sam ga pre nekoliko godina. Od tada pa do nedavno povremeno smo se čuli i slali poruke jedan drugome. Bio je čovek vulkanskih emocija, maštoviti stvaralac igre kao poezije tela i istovremeno čovek tople duše i radoznalog duha. U našim razgovorima pokazivao je veliko interesovanje ne samo za dnevna događanja već i za političku filozofiju, etiku i filozofiju morala. Posle naših razgovora išao je po knjižarama i antikvarnicama i obaveštavao me šta je od preporučenih knjiga našao i kupio. Odlazi iz ovog sveta plemenita duša, duh i čarobnjak igre ostavljajući za sobom još jednu prazninu u meni.

Četvrtak, 9. april 2026.

Rešio sam danas da se odvojim od rada na pisanju teksta o Milovanu Đilasu kao preuzete obaveze. Isključujem se iz praćenja događaja koji kosmičkom brzinom pristižu svakodnevno. Čitam temeljnu i obimnu biografiju Imanuela Kanta iz pera savremenog filozofa Manfreda Kuna. To je biografija koja prati Kantov život ali i njegovu filozofiju. Ovu izuzetnu knjigu objavio je CID iz Podgorice u biblioteci Sudbine koju uređuje veliki posvećenik izdavaštvu akademik Dragan K. Vukčević.

Danas sam se čuo s mojim životnim prijateljem Đurom Šušnjićem, jedinim živim mudracem kojega znam. Nagovaram ga da pripremi neobjavljene rukopise za štampanje. Đuro i u 92. godini drži onlajn predavanja na doktorskim studijama ovoga proleća na Univerzitetu Donja Gorica. To su činili i filozof Ernst Bloh i kulturolog Ratko Božović do poslednjeg dana svojih podužih života.

Autor je profesor Fakulteta političkih nauka u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.