Dobro je što se Beograd uređuje, ali nije dobro što se to radi bez struke, naopako. Posle više tako neuspešnih i pogrešnih rekonstrukcija, jedino što ostaje jeste pitanje da li mi uopšte danas imamo ljude koji su stručni za urbanizam, arhitekturu i građevinarstvo. I šta rade strukovna udruženja (Savez inženjera i tehničara)? Da li je ikome od tzv. projektanata ili izvođača radova oduzeta licenca? Da više ne nanose štetu državi i građanima. I čemu uopšte služe strukovna udruženja kad se ne oglašavaju ni pri katastrofalnim greškama koje učine njihovi članovi?

Primera koji potvrđuju opšti javašluk u projektovanju i u izvođenju radova ima mnogo i teško ih je sve nabrojati. Prošetajte trotoarima u Starom gradu i ako imate sreće proći ćete bez uganutih nogu. Vodite računa da pri prolasku tim trotoarima, popločanim crvenim betonskim pločama, gledate smo ispred sebe jer, ako samo skrenete pogled sa nogu, može da vam se desi da upadnete u neko udubljenje ili da se spotaknete o neku ploču koja štrči. Neko je uzeo silne pare za te trotoare, a već prvog dana posle završetka radova videlo se da su te ploče neravne, da ima udubljenja i ispupčenja. To znači da niko nije primio te radove, a ako ih je i primio, onda taj neko pojma nema o građevinarstvu. Ili je taj koji je primao radove, primio još nešto od izvođača?

Nekome je palo napamet, a opet neka inženjerska „struka“ je to prihvatila i potpisala, da se na prostoru bivše kasarne „4. jul“ izgradi grad veličine Negotina. A taj „stručnjak“ uopšte nije mislio o tome kako će tih dvanaestak hiljada ljudi da se preveze do grada ili od grada do stana. Pri rekonstrukciji Ulice vojvode Stepe neki drugi „stručnjak“ smislio je, projektovao i potpisao da se rekonstrukcijom ova ulica suzi za saobraćaj. Ali, samo vrhunski diletant od inženjera i urbaniste može da smisli da se posle izgrađenog jednog Negotina kod Trošarine Ulica vojvode Stepe suzi za saobraćaj.

Tako su svim građanima ovog dela Voždovca vajni urbanisti i projektanti zagorčali život jer sad moraju mnogo više vremena da provedu klackajući se od i do kuće. Da ne pominjem i silne semafore koji su tu postavljeni bez ikakvog poznavanja saobraćaja, pa dovode do zagušenja saobraćaja još na Autokomandi ili kod Veterinarskog fakulteta. O kvalitetu izvedenih radova tek ne treba trošiti reči. Dovoljno je da se prođe tom ulicom i da se vide rupe na sve strane koje su se pojavile već nekoliko dana posle puštanja u saobraćaj te ulice. Neko je je hteo da ta rekonstrukcija košta što više (prema nepisanom zakonu o „ugradnji“), pa je projektantu naložio da učini sve što može da rekonstrukcija košta što više. I projektant se razbacivao semaforima.

Jednom od „stručnih“ urbanista i projektanata je palo napamet da deo Slavije izbetonira jer je smatrao da se Slavija sa onolikim asfaltom nedovoljno zagreje preko leta, pa je potrebno dodatnim betonom da je preko celog leta dogreva, ne samo danju, već i noću jer beton dugo zadržava toplotu. O izvođačima tih betonskih radova ne treba posebno da se govori jer je odmah posle završetka radova, deo tog betona morao da se ponovo radi. Da bi se od autobuske/trolejbuske stanice u Ulici kralja Milana stiglo do hotela Slavija potrebno je desetak minuta, a pre rekonstrukcije to je moglo da se uradi za 2-3 minuta. Tom „stručnom“ projektantu je palo na pamet da sve pešačke prelaze pomeri pedesetak metara u bočne ulice. Da bi se prešlo s jednog dela Slavije na drugi, mora da se obilazi nekoliko stotina metara i da se sačeka semafor.

Trg republike je najnoviji primer „stručnosti“ urbanista, projektanata i graditelja. Pre „uređenja“ tog trga od Terazija do Vasine ulice stizalo se gradskim prevozom za 2-3 minuta. Ali, „stručni “ projektant je odlučio da „uredi“ ovaj trg i da se posle uređenja isti put prevaljuje za 8-10 minuta, a često i za 30-40 minuta. Hiljade tona izduvnih gasova obogaćuju vazduh Starog grada. Kolona autobusa i trolejbusa proteže se čak do Terazija, pa građani opet idu pešice od Terazija do Studentskog trga, kao i za vreme rekonstrukcije. O velikoj „stručnosti“ projektanta najbolje govori to što je na onolikom trgu projektovao jedan sasvim mali slivnik za kišu (kod zgrade bivšeg Jugoeksporta). Sve ostale slivnike ovaj „stručni projektant je zabetonirao.

Valjda je računao da u Beogradu više nikad neće da pada kiša. I izvođač je isto mislio jer su postavljene betonske ploče talasaste, a ne ravne. Pošto, prema projektantu, nikad više neće biti kiše, ploče mogu da budu talasaste. A ako, kojim slučajem, u Beogradu padne kiša, pešaci će moći lepo da raskvase i hlade noge u barama koje će da se pojave posle kiše. Ali, ko zna, možda one silne granitne kocke upijaju vodu, pa slivnike za vodu i nije ni trebalo projektovati i praviti. Priča da su ostavili uske otvore između ploča nema nikakvog smisla jer su ti otvori toliko uzani, a još i nema nikakvog nagiba prema tim otvorima.

Posle ovako „uspešno“ urađenih rekonstrukcija, nameće se pitanje: za koga se rade takve rekonstrukcije? Za građane sigurno ne jer im je posle tako „uspešno“ obavljenih rekonstrukcija mnogo gore nego pre. Valjda se sve te rekonstrukcije rade isključivo za naručioca jer oni mogu da iskoriste sve blagodeti nepisanog zakona o ugradnji. O cenama svih ovih radova ne sme ni da se govori. Prema nepisanom zakonu o ugradnji (kad je reč o državnim poslovima) cena svih radova, proizvoda ili usluga mora da bude što veća. Projekat moda da bude loše urađen, da bi se ostavila mogućnost dodatnih radova koji treba značajno da uvećaju cenu.

Radovi moraju da budu izvedeni što nekvalitetnije da bi se posle kratkog vremena isti posao morao ponovo da radi, opet po nekoj javnoj nabavci. Cena „uređenja“ Trga republike je oko 10 miliona evra, koliko na Zapadu košta izgradnja 2,5 kilometara auto-puta. Nismo mi toliko bogati da bismo svaki posao morali da uradimo kvalitetno, sa što manje para i na vreme. Kod nas mora da se tek izgrađeni, a još nepušteni u rad, auto-put rascepi, da se betonirani trgovi raspadnu još pre završetka radova, da se na tek renoviranim ulicama pojave rupe posle nekoliko dana, da novoizgrađeni trotoari budu puni udubljenja i uzvišenja. Jednom reči, da sve to mora da se renovira ubrzo posle renoviranja, a da još nije istekao ni garantni rok, da se stalno raspisuju javne nabavke ne bi li se svaka garnitura namirila u skladu s nepisanim zakonom u ugradnji.

Autor je naučni savetnik

Povezani tekstovi