Dobro je „okupati“ se dimom

„Rakuyo“ nije klasičan izakaya restoran, u ponudi nema hranu, samo grickalice uz piće. Ovaj mali intimni lokal ima binu sa muzičkim instrumentima i nudi mogućnost javnog nastupa onima koji su voljni da pokažu svoje muzičke sposobnosti i žele da se zabave. Tu su akustične i električne gitare, bas gitara, bubnjevi, ukulele, klavijature.

Ima nas tridesetak gostiju i bračni par koji vodi bar pedantno organizuje nastupe tako da se ispoštuje pravilo – jedna pesma po osobi. Ko bi rekao da se iza tih neupadljivih crvenih cigala, u jednom od najužurbanijih kvartova Tokija, krije jedan magičan svet za sebe – svet muzike i prisnosti!

Secuko je moja učenica engleskog jezika na sajtu Native Camp već skoro tri godine. Žena u šezdesetim godinama, moja koleginica pravnica, izuzetno je aktivnog i vibrantnog duha. Pored posla pravnika u biotehničkoj kompaniji i porodice, Secuko ima mnogo hobija. Ide na časove tri instrumenta – bas gitare, bubnjeva i sanšina – tradicionalnog žičanog instrumenta sa Okinave. U drugoj polovini juna putovaće na Okinavu na dvodnevni kamp sanšina.

Sa svojom muzičkom školom imaće dva nastupa ovog leta, a planira da još jednom kasnije poseti Okinavu sa prijateljicama. Kao mlada bila je izabrana da igra za reprezentaciju Japana u hodajućem fudbalu ali se pred svetsko prvenstvo povredila i propustila turnir. Taj san o nastupu za nacionalni tim je sanjala do ove godine, kada je izabrana u seniorsku reprezentaciju, pa će u novembru braniti boje svoje zemlje na svetskom prvenstvu u Španiji. Sportski savez Japana u hodajućem fudbalu odobrio joj je da na turnir putuje sama.

U Španiju će doleteti nekoliko dana pre prvenstva i ostaće nekoliko dana posle kako bi imala više vremena za obilaske. Iz Japana će poneti sanšin i na druženju sa drugim reprezentacijama planira da predstavi tradicionalnu muziku Okinave.
Putovanje u Japan sam planirao godinu dana.

Dvadeset šest dana putešestvija kroz sedam gradova, posete budističkim hramovima, šintoističkim svetilištima, zamkovima, muzejima, izvorima tople vode, Džibli parku, kupanje u velikom Tihom okeanu, šetnja samurajskom stazom Nakasendo na 2.100 metara nadmorske visine, susreti sa učenicima. Meseci pripremanja, stotine i hiljade pređenih kilometara. Na kraju ovog živopisnog proputovanja, došao sam u Tokio gde ću provesti još osam dana pre povratka kući.

II

Tih nekoliko meseci pred polazak bili su za mene jedna nova faza u upoznavanju Japanaca. Svi učenici su neverovatno studiozno proučili moj plan putovanja, angažovali se da mi pomognu oko planiranja, svakodnevno dolazili na časove sa novim idejama i predlozima. Iznenađivalo me je koliko su ozbiljno pristupali tome, koliko im je bilo važno da doživim Japan na najbolji mogući način i da se oni sami predstave kao dobri domaćini.

Secuko je sa svojom prijateljicom Noriko, dva meseca pre mog dolaska, rezervisala termin za nas troje u muzičkom studiju u okrugu Šinđuku u Tokiju, koji ima Japansku sobu – studijski prostor sa tradicionalnim instrumentima. NJih dve se znaju od detinjstva i u srednjoj školi su svirale gitare i imale bend. Noriko svira koto – japanski nacionalni instrument sa trinaest žica, a zna da vodi i ceremoniju čaja. Obe veštine je naučila od svoje babe.

Secuko se iskreno potrudila da taj sedmi jun bude kvalitetan i sadržajan dan i nije joj bilo mrsko da sa sanšinom na leđima ceo dan sa mnom obilazi Tokio. Dolazi po mene nekoliko minuta pre dogovorenog vremena u okrug Šinđuku, gde sam odseo u Apa hotelu, poznatom lancu biznis hotela. Metroom odlazimo u okrug Asakusa, u kome posećujemo Senso-đi, budistički hram iz sedmog veka nove ere. Nepregledno more turista se talasa već na prilasku ovom svetom mestu.

Mnogi su iznajmili kimona, šetaju, slikaju se, zauzimaju raznorazne poze. Zamišljam kako, prolazeći između njih, prolazim kroz neku staru eru, kroz drevni Japan samuraja i gejši, Japan krvi, ljubavi i duhovnosti, Japan koji sada živi samo u muzejima, istorijskim knjigama i umetničkim delima. Za mene koji sam došao iz dalekog sveta, učestvovanje u ovoj interaktivnoj kostimiranoj istorijskoj predstavi je posebna privilegija.

Do najstarijeg tokijskog hrama vodi nas Gromova kapija (Kaminarimon), raskošna crvena građevina sa čijih strana se posetiocima keze kipovi dva čuvara zastrašujućeg izgleda. Iza kapije se do centralne građevine prostire ulica načičkana prodavnicama suvenira i hrane. Sa leve strane se uzdiže velelepna pagoda koja svojom gracioznom pojavom i veličinom izaziva poštovanje (prosto mi dođe da joj se naklonim na japanski način), a desno u daljini vidim toranj Nebesko drvo.

Ispred samog hrama je ogroman gvozdeni kazan iz koga kulja dim od mirisnih štapića. LJudi prilaze i usmeravaju ga ka sebi. Secuko kaže da je dobro „okupati“ dimom deo tela u kome postoji neki problem. Strmim kamenim stepenicama se penjemo do ulaza.

U sam hram nije moguće ući, pa bacimo novčić u gvozdeni sanduk koji se nalazi ispred, na terasi i pomolimo se. Zatim iz metalne kutije izvučemo štapić sa brojem, pa iz fioke pod tim brojem uzimamo papirić koji predviđa kakav nas period očekuje. Secuko dobije „izvanrednu sreću“ što me i ne čudi obzirom na to da joj je ova godina izvanredno uspešna, a meni pripadne samo „redovna sreća“, čime ipak budem zadovoljan.

Zatim odlazimo u kupovinu suvenira, čajeva i začina, a onda se sastajemo sa Noriko i krećemo prema muzičkom studiju.

Nemamo vremena za konkretan ručak, pa usput svratimo u prodavnicu „7/11“ i kupimo pirinčane kugle sa tunjevinom. U muzički studio stižemo u deset do tri. Nekoliko ljudi čeka u salonu, dok u pozadini svira nadaleko poznata i voljena kompozicija „Grad sa pogledom na okean“ iz animiranog filma Džibli studija „Kikina dostavna služba“. Naš termin je od tri do pet.

Iako u Japanskoj sobi nikog nije bilo u prethodnom terminu, čekamo da sat otkuca tačno tri, a onda mi moje prijateljice saopšte da sada možemo da uđemo. Neverovatna japanska disciplina i tačnost! Ispred sobe je minijaturna japanska bašta – kamenje, šljunak i nekoliko živih biljaka. Izuvamo se i ulazimo. Patike odlažemo u drveni stalak. Cela prostorijica je u tradicionalnom stilu – klizeća vrata, na podu tatami – slamnata podloga, nekoliko koto instrumenata. Jedino stakleni zid sa pogledom na okolne zgrade otkriva da smo u dvadeset prvom veku.

Secuko i Noriko su prethodno dolazile u studio i imale zajedničke probe. Priređuju mi mali koncert, sviraju i pevaju tradicionalne pesme, koje zvuče arhaično i dirljivo. Imam osećaj kao da zvuk dolazi iz nekih nedokučivih dubina Japan kojima je tako prijatno ploviti. Taj Japan se čini tako prisnim, kao da me je obgrlio rukama i uvukao u sebe. Potom me malo uče da sviram ova dva instrumenta, što je jedno posebno uzbuđenje. Kada je Wagakki band, koji kombinuje tradicionalnu sa rok i pop muzikom, prošle godine objavio da do daljeg neće svirati zajedno, razočarao sam se što neću imati prilike da prisustvujem njihovom koncertu. Nisam ni slutio da će mi učenici prirediti ovako neposredan susret sa japanskom tradicionalnom muzikom. Nekoliko dana ranije, suprug moje učenice iz Jokohame je izveo kratak koncert na šakuhaćiju – japanskoj fruli za mene na plaži u Kamakuri. Japanci su tako topli i brižni da su mi potpuno osvojili srce.

Ponovo idemo metroom, sada u okrug Šimbaši. Metro stanice su nezamislivo komplikovane i ogromne, toliko da se čak i lokalni ljudi u njima često izgube. Srećom, Secuko je odličan vodič, pa ne moram da brinem. Tamo, u restoranu brze hrane „Yoshinoya“ večeramo gyudon – kuvanu govedinu sa đumbirom i miso supom. Naručim porciju sa sirom jer, posle dvadeset tri dana u Japanu, nisam ni primetio da sam se zaželeo sira. Sviđaju mi se ovi neobični ukusi japanske kuhinje, posebno kombinacija slatkog i slanog.

Ulice pune života, svaki kutak je, čini mi se, u neprestanom kretanju. Ljudi u brzom, ritmičnom hodu, tamo na trgu studenti promovišu neki od mnoštva restorana, reklame na ogromnim ekranima, neonska svetla koja pred sumrak naglašavaju dinamičnost i energiju ove žive ljudske košnice. Tokio je toliko mozaičan i uzbudljiv!

U bar „Rakuyo“ stižemo oko pola sedam. Domaćini nas srdačno pozdravljaju, naklanjaju se i zahvaljuju što smo došli. U lokalu već ima dvadesetak ljudi i jedan gost – izvođač je već na sceni. Mi prijavljujemo nastup sa tri pesme, na toliko imamo pravo. Nismo vežbali zajedno, ja nisam svirao skoro mesec dana, čak nismo ni precizirali šta ćemo svirati, pa se dogovaramo na licu mesta. Dolazi i naš red. Vlasnik bara mi dozvoljava da postavim kameru na policu iznad kompjutera, sa koga on preko video bima pušta akorde pesama koje izvođači sviraju. Pred nastup pozdravim publiku i predstavim se na japanskom. Ovo je pravi lokalni bar i verovatno sam jedan od retkih stranaca koji se ovde zadesio. Prva pesma koju izvodimo je „Takeda no Komoriuta“ – stara uspavanka iz grada Takeda u prefekturi Kjoto o siromašnoj devojčici koja je prisiljena da radi i bude dadilja u jednoj bogatoj porodici daleko od kuće. Noriko i ja sviramo gitare i pevamo, Secuko svira sanšin. Zatim Secuko prelazi na bas i nastupamo sa baladom „Mokuren no Namida“ – „Suze ljiljana“ u kojoj se ja ne snalazim, pa se, umesto zahvaljivanja na kraju, izvinim publici što izazove smeh. Treća pesma je „Let it Be“ od Bitlsa u kojoj nam se priključuju još dva gosta, jedan na bubnjevima, drugi na klavijaturama.

Moj učitelj gitare i ja često u šali pravimo planove o turneju po Japanu i onda se ja, evo, nađem na sceni usred Tokija i sviram sa lokalnim bendom. Još jedan dečački san je ostvaren. Onaj šestogodišnjak koji je uz dečju gitaru zamišljao kako nastupa pred publikom pevajući pesme Borisa Novkovića, sada je u blaženom zadovoljstvu. Trema, umor, greške, sve to sada prevazilazim i uzdišem se na jedno božansko stanje koje me povezuje sa detinjstvom i bezgraničnom srećom i razdraganošću.
Kada završimo svirku, devojka koja je nastupila pre nas prilazi i usplahireno mi se obraća na japanskom. Kažem da ja zapravo ne govorim japanski, pa pređe na engleski. Kaže da se zove Tomi i priča mi kako je već četiri puta posetila Srbiju, kako je oduševljena zemljom i ljudima i kako se sprijateljila sa jednom devojkom iz Niša. Razmenimo kontakt, pa mi ona pošalje slike svoje sveske iz koje je učila srpski jezik. Tek kada sam kasnije pregledao snimak našeg nastupa, primetio sam da mi je ona, kada sam rekao odakle sam, dobacila na srpskom: „Kako ste“. Kada je odlazila iz bara, naklonila nam se i ponovo me pozdravila na srpskom: „Laku noć!“

Posle ovog iskustva koje ispunjava dušu, predložio sam Secuko i Noriko da razmisle o tome da naprave turistički aranžman za strance koji bi uključivao čas u muzičkom studiju i posetu u ovom baru. Za one koji se bave muzikom, ovo bi bio jedinstven doživljaj Tokija. Kažu da će ozbiljno razmotriti ovu ideju.

III

Mrak je pod zemljom, čini se, još gušći noću. Užurbana metro stanica. Zvuk voza koji velikom brzinom ulazi u stanicu i koči. Putnici koji strpljivo čekaju u koloni. Nema guranja i preskakanja reda. Melodija koja govori da je ukrcavanje u toku.

Reklama sa likom iz animiranog filma „Suzume“ za pomoć deci siročadima koja su ostala bez roditelja u zemljotresima. Red drški koje vise i klate se sinhronizovano u ritmu vožnje. Razmišljam koliko sam daleko od kuće. Sada je tamo sredina dana.

Šta li radi moja keruša Nuka, da li pati stara, hoće li me dočekati živa?! Izlazim na stanici Šinđuku Gjoemae, Secuko ostaje još dve stanice, a zatim ima još jedno presedanje do svog okruga.

Deset je sati, sunce je ovde zašlo još oko sedam, ali Tokio blješti i neće spavati celu noć. Ipak, gradski prevoz će stati na nekoliko sati i samo će vozovi uzeti mali predah pre nego što ujutro u njih nagrne masa kancelarijskih ranika u odelima i kravatama. Neki će spavati na putu do radnog mesta, drugi će čitati knjige stojeći, treći će samo zuriti u svoje telefone, a neki od mojih učenika će preslušavati lekcije iz engleskog.

Za tren oka, proleteo je još jedan u nizu uzbudljivih dana mog boravka u Japanu. Noge su umorne, telo iscrpljeno, duša preplavljena utiscima. Ipak, treperava svetla Tokija me i dalje mame. Prošetaću još malo po kraju. Šinđuku je živahan i nemiran deo grada, ne mogu da mu odolim, a sutra me čeka novi ispunjen dan sa Secuko i njenom drugom prijateljicom Čiko. Onaj sneni šestogodišnjak večeras može mirno da spava ali svetla i topla tokijska noć potaknuće ga na nove poduhvate.

Putovanje kroz snove će se nastaviti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.