Foto: Freeimages/cierpki

Ali nije u pitanju bilo koji kolumnista, već Tomas Fridmen. Ko je Tomas Fridmen? Autor šupljih i površnih tekstova i knjiga na teme o kojima ne zna ništa, ali o kojima uvek zauzima kategorične stavove koji se bez izuzetka poklapaju sa stavovima aktuelne finansijske i političke elite. Magazin Disent je Fridmena nazvao „čarobnim frulašem globalizacije“, Vajs je postavio pitanje – „Zašto je Tomas Fridmen uvek u krivu?“, a autorka Belen Fernandez, posvetila je Fridmenu celu knjigu pod nazivom „Imperijalni glasnik“. Ukratko, Fridmen je predmet izrugivanja i podsmeha, njegovi argumenti su bezvredni, a njegovi zaključci neosnovani.

Pa ipak, Fridmen je dobitnik čar tri Pulicerove nagrade, a njegove knjige ne silaze sa bestseler lista. Kako to objasniti? Po novinaru Robertu DŽensenu:

„Odgovor je prost, Fridmen govori privilegovanima i onima koji teže privilegovanom položaju, ono što ovi žele da čuju i to na način koji čini da se osete pametnima… Tajna Fridmenovog uspeha leži u izbegavanju novinarskog ideala „govorenja istine u lice moći“ i „izazivanja nelagode kod onih koji žive ugodno“. Mejnstrim novinarstvo retko ispunjava ove ideale, ali Fridmen nikada ne ide mnogo dalje od papagajskog ponavljanja stavova moćnih i ugađanja onima koji već žive ugodno. Fridmen vidi svet sa tačke gledišta privilegovanih i iz ostatka sveta izveštava sa pozicije koju sam opisuje kao poziciju „turiste sa stavom“. Evo u čemu je problem sa ovakvom pozicijom: širom sveta američki turisti se doživljavaju kao neotesani i nadobudni. Širom sveta ljudi se američkim turistima smeškaju dok uzimaju njihov novac, istovremeno prezirući njihovu aroganciju i neznanje. Turisti to nikada ne uspevaju da shvate i čude se zašto ih domoroci ne poštuju.“

Nije teško u ovom krokiju Fridmenove publike prepoznati i samu premijerku. Uvek privilegovana, uvek u prilici da se za nju „izmišljaju poslovi“ (uključujući i ovaj koji trenutno obavlja), može biti da premijerka zaista veruje da je takva mogućnost otvorena svima. I sama tek turistkinja u sopstvenoj zemlji, ona neotesano i nadobudno deli lekcije domorocima o tome kako se napreduje i uspeva u životu, ostajući slepa kako za realne okolnosti u kojima živi ogromna većina građana Srbije, tako i za činjenicu da je njen sopstveni uspeh ponajmanje njena lična zasluga. Ako se domoroci zbog toga malo i najede, šta sad, turistkinja uvek može uhvatiti prvi avion i otići negde gde neće morati da snosi posledice svojih katastrofalnih poteza.

A među ove poteze spada, kako je već primetio i Ilić, uvođenje dualnog obrazovanja, ali i uvođenje platnih razreda u prosvetu, smanjivanje plata nastavnicima (koje će sasvim sigurno rezultirati, i već rezultira, masovnim odlaskom najsposobnijih nastavnika u druge oblasti i u druge zemlje), ali i nešto što je u javnosti naišlo na relativno slab odjek – ukidanja nastave filozofije u srednjim stručnim školama.

Premijerka s pravom insistira na tome da je cilj obrazovanja da nauči decu kako da misle, ali kada takva izjava dolazi od osobe koja sprovodi ovakve mere to može zvučati samo kao cinizam. Dualno obrazovanje ne služi tome da bilo koga nauči „kako da misli“, već kako da bude poslušan na loše plaćenim, repetitivnim i otuđujućim poslovima. Filozofija je predmet koji bi, bar u teoriji, trebalo da uči decu kako da misle, ali za nju u kurikulumu srednjih stručnih škola više nema mesta. Same reforme koje sprovodi njena vlada, dakle, govore upravo suprotno od onoga što premijerka piše u svom tekstu – deci koja pohađaju srednje stručne škole mišljenje nije potrebno.

Ne treba da čudi to što u premijerkinom tekstu nema ni pomena o demokratiji, obrazovanju građana, te kompetentnom učešću u javnom i političkom životu. U viziji koju ovaj tekst promoviše – sve te stvari su samo smetnja. Građani koji znaju kako da misle mogli bi da odluče da im se ne sviđa da budu bedno plaćena radna snaga, kao i da na izborima uskrate podršku vlasti koja im takav položaj nameće. Zato kod premijerke nema demokratije, već jedino (i sasvim predvidljivo) – tehnologije.

Ali nije tehnologija ta koja tera decu na dualno obrazovanje, niti njihove roditelje na slabo plaćene i nebezbedne poslove, već politika. Uprkos svojoj tehnokratskoj pozi premijerka, baš kao ni njen uzor iz NJujork tajmsa, nije ekspert ni za šta, a ponajmanje za obrazovanje; ona je samo eksponent politike koja služi interesima bogatih i moćnih. Očajna situacija u kojoj se nalazimo se stoga ne može rešiti ni digitalizacijom, ni časovima preduzetništva, već jedino artikulisanjem drugačije politike.

(Peščanik)