Nekoliko je mogućih scenarija: Kako bi mogla da izgleda najavljena ruska eskalacija u Ukrajini?

Iako je Moskva već prešla brojne vojne i humanitarne pragove, ona i dalje raspolaže mogućnostima koje bi mogle da prošire i obim i geografiju sukoba, piše Majkl Mekartur Bosak, iskusan međunarodni pregovarač i osnivač Inicijative za politiku Parley, u analizi za Kijev post.

Da bi se razumelo kako bi ruska eskalacija mogla izgledati, potrebno je, navodi, razložiti šta predstavljaju granice eskalacije, šta je Rusija do sada preduzela i zašto bi Kremlj sada mogao da se odluči na određene poteze.

Granice eskalacije u ratu

Granica eskalacije predstavlja praktičnu tačku iznad koje neka strana više nije spremna ili nije u mogućnosti da nastavi povećavati troškove koje nanosi drugima ili troškove koje sama podnosi, a da pritom ne promeni svoju osnovnu strategiju.

U praksi, četiri elementa određuju granicu eskalacije.

Prvi je sposobnost, odnosno vrste oružja koje se koriste u ratnim naporima. Najviše pažnje obično privlači nuklearna sposobnost, ali postoji mnogo različitih vrsta naoružanja koje mogu promeniti tok i karakter ratova.

Drugi element su obim i posledice, odnosno nivo troškova koji se nameću. Neki ratovi se vode kroz ograničene sukobe na određenim područjima, dok se drugi proširuju do tačke u kojoj njihove posledice oseća čitavo stanovništvo.

Treći element je izbor ciljeva, odnosno mesta, ljudi i objekata koje neka strana odluči da napadne. Osnovna razlika pravi se između vojnih i civilnih ciljeva, ali u ratu ova razlika može biti mnogo složenija kada se uzmu u obzir kritična infrastruktura i lokacije koje pripadaju trećim stranama.

Četvrti faktor jeste priroda ratovanja. Neki ratni napori su precizni i proračunati, sa jasno definisanim pravilima angažovanja. Drugi imaju za cilj da izazovu haos i podele, uz malo obzira prema međunarodnom humanitarnom pravu.

Granice eskalacije razlikuju se od jednog aktera do drugog. One su oblikovane vojnim resursima, političkim ograničenjima, pravnim i moralnim razmatranjima, kao i procenom svake strane o rizicima povezanim sa daljim zaoštravanjem sukoba.

Trenutna granica ruske eskalacije

Iz ukrajinske perspektive, opravdano je pitati koliko bi Rusija zapravo mogla dalje da eskalira. Ukrajina može ukazati na bezbrojne napade na civilno stanovništvo i nevojne objekte, uništenje brane Kahovka, namerne napade na energetsku infrastrukturu tokom zime, zauzimanje nuklearne elektrane Zaporožje i masovne grobnice u Buči kao primere koliko je daleko Kremlj već bio spreman da ide.

Međutim, još uvek postoji prostor za dalje podizanje granice ruske eskalacije.

Neposredni pravci delovanja koji se razmatraju uključuju povratak na nivo eskalacije viđen u ranim fazama potpune invazije. To bi značilo povećanu mobilizaciju kopnenih snaga, više napada na civile, udare na kritičnu infrastrukturu i taktiku spaljene zemlje duž linije fronta.

Rusija bi takođe mogla da primeni ono što se naziva „horizontalna eskalacija“, odnosno da usmeri pažnju na treće strane. To bi mogla učiniti tako što bi pokušala da uključi sposobnosti svojih saveznika u ratne napore, ali i da nanese troškove partnerima Ukrajine.

Uvođenje severnokorejskih snaga već je podiglo prag eskalacije u ovom sukobu, a Putin je u poslednje vreme nastojao da se približi Aleksandru Lukašenku. To je pokazano i nedavnim pozivanjem beloruskog lidera u Moskvu na višesatne razgovore iza zatvorenih vrata.

U međuvremenu, Rusija bi mogla pokušati da napadne zemlje NATO-a. Kremlj bi mogao nastojati da iskoristi ono što smatra slabim trenutkom za jedinstvo NATO-a, imajući u vidu pretnje predsednika Donalda Trampa o povlačenju američkih trupa iz Evrope, pritisak na saveznike NATO-a tokom rata sa Iranom i njegovu preokupaciju Grenlandom.

To bi se verovatno ispoljilo kroz niz manjih napada na istočni krak NATO-a. Rusi bi mogli pokušati da izbegnu pripisivanje odgovornosti napadima na civilnu infrastrukturu ili bi mogli gađati ono što tvrde da su legitimni vojni ciljevi.

Konačno, Kremlj bi mogao odlučiti da upotrebi napade tipa „CBRN“ – odnosno korišćenje hemijskih, bioloških, radioloških ili nuklearnih efekata u ratnim dejstvima.

Očigledna, ali krajnje neodrživa opcija bila bi upotreba nuklearnog oružja, ali Rusija bi slične efekte mogla postići i na druge načine. Dok Rusija kontroliše nuklearnu elektranu Zaporožje, postoje još tri nuklearna postrojenja koja bi potencijalno mogla biti meta kako bi se izazvale nuklearne katastrofe.

Ruske snage bi takođe mogle stvoriti uslove za širenje patogena – nešto što ukrajinska vojna obaveštajna služba već prati, uključujući moguću pojavu antraksa među stokom.

Svrha eskalacije

Dok obični Rusi osećaju posledice ukrajinskih napada velikog dometa, a ruske snage ostvaruju samo ograničene pomake na bojnom polju, postoji nekoliko razloga zbog kojih bi Kremlj sada mogao odlučiti da podigne nivo eskalacije – neki su racionalni, a neki emotivni.

Rusija bi mogla pokušati da poremeti ukrajinske vojne operacije. Ako bi se Kijev suočio sa širim razaranjima i neočekivanim katastrofama izazvanim ljudskim delovanjem, to bi moglo iscrpeti resurse i skrenuti pažnju sa glavnih ratnih napora.

Kremlj, takođe, možda pokušava da smanji podršku Ukrajini i natera je na ustupke. Povećavanje troškova za ukrajinske civile deo je strategije Kremlja od početka rata, sa namerom da se oslabi odlučnost i natera vlada da prihvati ustupke koje inače ne bi prihvatila; konkretno, predaju ostatka Donjecke oblasti pod rusku okupaciju.

Ova logika odnosi se i na strane partnere. Ako bi Rusija proširila rat na prostor NATO-a, mogla bi pokušati da napravi razdor između Vašingtona i evropskih saveznika.

Suština bi bila u tome da bi Bela kuća, želeći da izbegne širenje rata u Evropi, mogla koristiti pretnju povlačenja podrške kako bi sprečila odgovore NATO-a protiv Rusije i izvršila pritisak na Ukrajinu da napravi dodatne ustupke radi konačnog završetka rata.

Bez obzira na to da li bi ovi potezi bili uspešni, postoji određena logika koja ih pokreće. Međutim, Kremlj bi mogao eskalirati i vođen neprijateljstvom ili očajem. Eskalacija bi mogla poslužiti kao kazna za uspešne ukrajinske napade velikog dometa unutar Rusije – ne sa određenim strateškim ciljem, već jednostavno kao osveta.

U međuvremenu, očaj ponekad može nadvladati logiku u ratu. Lider koji oseća pritisak da popusti može umesto toga pogledati vojne opcije koje mu preostaju i reći: „Još uvek možemo nešto da uradimo“, čak i ako je to suprotno njegovim racionalnim interesima.

Bilo koji ili svi ovi faktori mogli bi uticati na sadašnje odluke Kremlja.

Izlazni putevi iz eskalacije

Eskalacija se još nije dogodila i postoje koraci koje Kijev i drugi akteri mogu preduzeti kako bi omogućili izlaze iz tog procesa.

Prvi korak jeste jasno prepoznavanje potencijalnih oblika eskalacije koje bi Rusija mogla preduzeti. Dezinformacije, konfuzija i neslaganja oko procena daju Kremlju prostor za manevrisanje i u vojnim operacijama i u diplomatskim potezima. Neophodno je jasno istaći za koje postupke se Ukrajina i njeni partneri pripremaju kako bi bili korak ispred ruskih poteza.

Drugi korak jeste povećanje međunarodnih obaveza prema Ukrajini. Ako Kremlj veruje da može produbiti podele eskalacijom sukoba, onda je potrebno te podele zatvoriti. To znači utvrditi kako bi partneri reagovali na svaki mogući oblik ruske eskalacije i razviti jasno razumevanje njihovih uloga ukoliko do toga dođe.

Treći korak jeste rano signaliziranje troškova eskalacije. Kijev je nedavno dao koristan primer kako to funkcioniše kroz pretnju povećanog uključivanja Belorusije u rat. Ukrajinska vlada je postavila jasnu crvenu liniju i upozorila Lukašenka protiv direktnog učešća u borbama.

Ovo slanje signala o posledicama i ruskim saveznicima i samom Kremlju od ključne je važnosti.

Konačno, potrebno je izneti novi predlog za okončanje rata. Ako ne postoji jasno primenljiv izlaz iz sukoba, odluka o eskalaciji postaje mnogo lakša za opravdavanje jednoj zaraćenoj strani. Taj predlog ne mora biti popustljiv; potrebno je samo da bude realističan.

Na kraju, eskalacija nije neizbežna, ali kako Kremlj vidi da mu se šanse za uspeh sve više udaljavaju, rizik svakako raste. Priprema za ove mogućnosti pre nego što se one ostvare daleko je manje skupa nego reagovanje nakon što Rusija već odluči na koji način će podići granicu svoje eskalacije, zaključuje Bosak.