„Rusija gori“: Profesor međunarodnih odnosa analizira zamah Ukrajine koji je zakomplikovao logistiku Kremlja

Međutim, iz perspektive Ukrajine, gde se pomeranja linije fronta češće mere metrima, to ima drugačije značenje.

Čak i jutro nakon ruskog napada, piše Volodimir Dubovik, profesor međunarodnih odnosa na Nacionalnom univerzitetu Mechnikov u Odesi u analizi za Centar za evropske analize, mnogi moji susedi i prijatelji u Odesi ne pitaju da li se front pomerio.

Umesto toga, kaže, proveravaju telefone da vide da li su ukrajinski dronovi pogodili aerodrom na Krimu, rafineriju unutar Rusije ili vojnu fabriku stotinama kilometara udaljenu od bojišta.

Tako su, na primer, 6. jula čitali o napadima na udaljenu rusku rafineriju u Omsku. Dana 7. jula, vesti su se odnosile na napade u Moskvi i Belgorodu.

U ratu koji je postao rat iscrpljivanja, sposobnost da se Rusiji nanesu troškovi daleko od linije fronta postala je važan znak napretka i nepobitan dokaz – kako za Ukrajince, tako i za Ruse – uspešnog asimetričnog ratovanja protiv snažnijeg neprijatelja.

Ova razlika u percepciji često se zanemaruje u inostranstvu. Zapadne rasprave često su usredsređene na teritorijalne dobitke i gubitke, pri čemu se zamah posmatra kao nešto što je vidljivo na mapama.

Za Ukrajince, zamah može značiti primoravanje Rusije da pomeri avione dalje od fronta, prisiljavanje Moskve da ulaže dodatne resurse u zaštitu domaće infrastrukture ili pokazivanje da je sve veći deo ruske teritorije u dometu ukrajinskog oružja.

To takođe znači da okupacione snage ne mogu da se opuste na teritorijama koje su privremeno i nezakonito zauzele od Ukrajine.

Jedan od glavnih izvora ovog zamaha jeste sposobnost Ukrajine da inovira, što je postalo nužnost, ali i veliki izvor nacionalnog ponosa.

Široka upotreba dronova za izviđanje, udarne misije i pomorske operacije omogućila je snagama Kijeva da nadoknade nedostatke u ljudstvu i konvencionalnoj vojnoj opremi.

Ukrajinski inženjeri, vojne jedinice i privatne kompanije razvili su sve sofisticiranije bespilotne sisteme sposobne da dosegnu ciljeve duboko iza ruskih linija. Neki od tih projekata finansirani su novcem prikupljenim putem donacija građana, koji su posezali u sopstvene džepove kako bi pomogli odbranu svoje zemlje.

Ti napadi su zakomplikovali rusku logistiku i povećali troškove održavanja vojnih operacija, posebno na Krimu i duž ključnih pravaca snabdevanja. Takođe su pokazali običnim Rusima, dok čekaju u beskrajnim redovima za gorivo, da su ih njihovi lideri obmanjivali u vezi sa napretkom u ratu.

Vojna pomoć zapadnih partnera takođe je omogućila Ukrajini da nastavi svoj otpor. Političke rasprave u savezničkim zemljama ponekad su stvarale neizvesnost, ali je Kijev, kroz neumornu i efikasnu diplomatiju, uspeo da održi široku koaliciju podrške.

Za Ukrajince koji žive kroz rat, ova podrška nije apstraktno geopolitičko pitanje, već ključna činjenica svakodnevnog života.

Odluke donete u Vašingtonu, Berlinu ili Londonu mogu uticati na protivvazdušnu odbranu, snabdevanje električnom energijom i bezbednost čitavih gradova.

Ukrajina je pretrpela razorne gubitke, ali se Rusija suočava sa sve većim sopstvenim pritiscima – sankcije, tehnološka ograničenja, nedostatak radne snage i troškovi dugotrajnog rata opterećuju njenu ekonomiju.

Napadi velikog dometa na naftna postrojenja i vojnu infrastrukturu nisu namenjeni samo uništavanju ciljeva, već i tome da rat Moskve postane sve skuplji.

Ništa od ovoga ne znači da Ukrajina jasno pobeđuje, i Ukrajinci su toga potpuno svesni. Front ostaje težak i često nepomičan; Rusija i dalje ima značajne prednosti u broju stanovnika, industrijskim kapacitetima i raspoloživom ljudstvu, a njene snage nastavljaju ofanzivne operacije na nekoliko pravaca.

Ipak, zamah ne zavisi u potpunosti od teritorijalnog napredovanja. Ako Ukrajina bude mogla da nastavi sa inovacijama, održi međunarodnu podršku i primora Moskvu da posveti više resursa odbrani sopstvene teritorije, ona može postepeno poboljšavati svoj strateški položaj.

Za mnoge od nas u Ukrajini, piše Dubovik, ovo je možda najvažnija promena u poslednje dve godine.

Pobeda se više ne zamišlja samo kao brzo oslobađanje okupiranih teritorija, iako to i dalje ostaje snažna želja i proklamovani prioritet. Sve više, pobeda znači sprečavanje Rusije da određuje tok rata.

Zamah se vidi u sve većoj potrebi Rusije da brani samu sebe, u sposobnosti Ukrajine da uzvrati udarce i u stalnom odbijanju ukrajinskog naroda da prihvati da vreme automatski ide u korist Moskve.

Ovo je ključna ideja za Ukrajince, ali bi trebalo da bude i trenutak preispitivanja za njihove međunarodne partnere. Sada je vreme da se ovaj zamah iskoristi, poveća pritisak na Moskvu i pojača pomoć Kijevu.