Imao sam 12 godina kada je ubijen Zoran

„Ako neko misli da će time što će mene ukloniti zaustaviti sprovođenje zakona, onda se on grdno vara, jer nisam ja sistem.“

Bio je 12. mart 2003. godine. Išao sam u popodnevnu smenu u svojoj osnovnoj školi Kirilo Savić. Zapravo, više se tačno i ne sećam iz kog razloga sam u trenutku kada je pucano na Zorana, ja već bio u školi. Imao sam punih 12 godina i pohađao sam 6. razred.

Petnaestog marta 2003. godine trebalo je da se održi opštinsko takmičenje iz matematike, za kojem sam se kvalifikovao. Znao sam da me matematika nije toliko privlačila, ali ipak sam uzeo učešće. U to vreme u Ivanjici, u mojoj generaciji matematikom je suvereno vladao današnji profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu, a tada velika nada matematike Boban Karapetrović. NJega je bilo nemoguće pobediti. Ja sam negde bio odmah iza njega. Ipak nisam vežbao zadatke, i taj nedostatak rada se kod mene osećao.

Međutim, još tada pokazivao sam sklonost da dajem odgovor na zadatke na kojem nema definitivno tačnih, ni defitivno netačnih odgovora. Takmičenje nije održano tog 15. marta 2003. godine. Taj dan sam proveo u kući prikovan za televizor, gledajući prvi put jedno opelo.

Za trenutak, napraviću samo mali povratak u još dalju prošlost. Na moj deseti rođendan, 5. oktobra 2000. godine desila se politička revolucija u mojoj državi. Već i vrapci na granama znaju uzroke tog događaja, kao i njegove posledice. Kao glavni arhitekta cele te konstrukcije provejavalo je jedno zvučno ime – dr Zoran Đinđić.

Zapravo njegova istrajna decenijska borba u Srbiji krunisana je padom režima Slobodana Miloševića. Ipak Zoran je bio svestan da promena političke vrhuške ne znači i promenu sistema. Govorio je da bi se promenio jedan sistem, potrebno je da milioni ljudi u tome učestvuju, pa kad se to sve skupi na milion mesta, to je jedna malo bolja zemlja, pa sve bolja, pa sve bolja. Srbija ga tada nije razumela.

Dolazak na čelo Vlade Republike Srbije shvatio je kao svoju istorijsku odgovornost, kao svojevrsnu misiju. On je uneo duh promena, duh brzine, duh znanja, duh viteške borbe. Od samog početka svog premijerskog mandata 25.01.2001. godine suočavao se sa mnogobrojnim preprekama.

Opstrukcije unutar same Vlade, opstrukcije iz opozicije, pritisci spolja. Ja ga nikada fizički nisam sreo, ali sam ga zavoleo otkada sam ga prvi put video na malim ekranima. Lep, harizmatičan, prepametan, šarmantan, privlačan ženama, druželjubiv, normalan. Da, možda je taj epitet i najvažniji – Zoran je bio normalan čovek. U nenormalnoj Srbiji, to je smatrano bolešću. Bio je i ludo hrabar, kako samo filozofi mogu da budu. Išao je u susret problemima, spreman da ih rešava, ma koliko teški oni bili.

Nedavno je preminuo Jirgen Habermas, slavni nemački filozof. Zoran Đinđić nije imao tu sreću da doživi duboku starost. Naprotiv, tek što je proslavio 50. rođendan, mučki je ubijen ispred zgrade Vlade Republike Srbije, tog nesrećnog 12. marta 2003. godine. Odlično se sećam scene u kojoj jedan današnji policajac, a tada samo đak 7. razreda govori da više neće plaćati porez, jer je ubijen premijer. Zamislite svojevrsnog paradoksa. Zoran nije bio država, ali je bio motor, pokretač, inspirator promena. On se uhvatio u koštac sa teškim istorijskim nasleđem, sa ogromnim problemima, pre svega u ekonomiji. Zbog toga je taj ekspertski deo Vlade bio tako intelektualno snažan. Zoran je razumeo tendencije u Evropi i svetu na početku 21. veka. On nije bio čovek koji se bavio analizom 20. veka, on je neprestano govorio o budućnosti. On je zapravo tu budućnost video. NJegova vizija probuđene Srbije počela je postepeno da se ostvaruje.

Za razliku od mnogih intelektualaca pesimista, Zoran je bio optimista. Verovao je da smehom, radom i pravilnom upotrebom pameti možemo postići mnogo. I on to jeste postigao. Fascinatno je šta je sve čitao, i šta ga je sve zanimalo. Išao je ispred svog vremena. Bio je pravi prosvetitelj moderne.

Zoran Đinđić je moj veliki uzor, bio i ostao. Pre sedam dana navršilo se 23 godine od njegovog ubistva. Naravno, kao i svake godine, ja sam oko 11.30h bio na groblju. Kupio sam jednu žutu ružu i krenuo ka grobu. Napamet znam put do njegovog groba. Pomalo neverovatno ove godine sam nakon polaganja ruže porazgovarao i sa njegovim vozačem koji se isto zove kao ja. Bio je tužan, ali nakon par rečenica obojica smo se nasmejali. Na tren sam osetio kao da nas Zoran gleda i smeje se zajedno sa nama. On je uvek bio nasmejan, vedar, veseo. Takva energija koju je on nosio je naprosto neuništiva.

Polako, vraćajući se ka Ruzveltovoj ulici, razmišljao sam koliko nam danas Zoran nedostaje. Dok šetam u glavi mi neizbrisivo stoji slika Ružice koja prima zastavu koja se skida sa njegovog kovčega, Jovane koja jeca i guši se u suzama i Luke koji zbunjeno gleda negde u daljinu. Ubijen je, jer je hteo nemoguće. Ali, baš zbog toga što je hteo nemoguće Zoran Đinđić je vredan divljenja. Prvi put se desilo da ja nisam ništa objavio 12. marta na bilo kojoj društvenoj mreži. Lako je sada, post festum, pričati šta bi bilo kad bi bilo. Čekao sam da prođe jedna sedmica, čekao sam da mi se slegnu svi utisci i emocije koje nosim prema njemu. I sada, dok pišem ove redove, pustim po koju suzu. A, onda zamislim njega koji mi kaže – hej, nemoj to. On nije voleo da se plače. Govorio da je život čudo jedno dato nama. I bio je u pravu. Za mnoge stvari je bio u pravu.

Veliki Imanuel Kant je jednom prilikom rekao da svako od nas koristi različite naočare kroz koje gleda u svet. Zato molim čitaoce ovog teksta da mi oproste na preterivanju, ukoliko to osete. Ja Zorana Đinđića uvek gledam kao vesnika jednog proleća, jednog novog buđenja, i prirode, i društva. Za mene Zoran Đinđić nije mrtav. Tačno je da njega fizički više nema, ali metafizički on živi. I danas marta 2026. godine, Zoran Đinđić življi nego ikada.
Moj profesor Tanasije Marinković pre 3 godine u svom kabinetu rekao mi je da za promene u Srbiji nedostaje Zoranova energija. Bio je u pravu.

Za promenu koju je Zoran hteo, nije dovoljno da se sedi u kabinetu, čitaju knjige i gleda kroz prozor. Zoran je bio duboki mislilac koji je praktično delovao. Nažalost, bio je uhvaćen u mišolovci političkih predatora. Za promenu koja podrazumeva i filozofa koji je predvodi, potrebno je da ljudi veruju u mogućnost promene. Zoran kaže da nema nijednog većeg rezultata gde nije bilo nekog demokrate, ili da vodi, ili da pomaže, da bude partner, ali u svakom slučaju da da svoj veliki doprinos.

Naposletku, potrebno je i nešto naučiti iz Zoranove greške. NJegova jedina greška bila je njegova brzina. Nažalost, kao jako mlad čovek napustio je Balkan i nije nikada do kraja razumeo mentalitet srpskog naroda. Srpski narod ne voli brzinu ni u čemu, pa ni u reformama.

Šta ja vidim danas u Srbiji? Vidim probuđenu nadu u studentskom pokretu, vidim jednu energiju koja se mobiliše, kanališe, energiju koja struji, koja cirkuliše, koja pulsira. Vide je i ovi drugi koji su predstavnici energije tame, mraka i beznađa. Naravno, oni se toj energiji bezuslovno suprotstavljaju i nemilosrdno prave plan da zarobe Srbiju zauvek. Mislim da je njihov plan u startu osuđen na propast. Svaki narod, pa i srpski, želi da živi i u slobodi. Svaki muškarac i svaka žena individualno žele da žive u slobodi. Naravno ta sloboda ne podrazumeva razuzdanost, već jedno normalno sagledavanje sveta oko sebe.

Srbija budućnosti jeste san Zorana Đinđića. To je onaj san o kojem pišu i govore i Vesna Mališić, i Veljko Lalić, i Draža Petrović, i Zoran Kesić, i Nataša Miljković i Žaklina Tatalović. Svi oni su bili uplakani pre malo više od 23 godine kao i ja. Plakali smo, ali sada to više ne smemo da radimo. Zoran bi nas prvi prekorio zbog toga.

Konačno, Zoran i ja smo se sreli pre 13 godina. Tada 12.03.2013. godine kao gotovo apsolvent Pravnog fakulteta u Beogradu, počeo sam da promišljam o uzrocima problema sa kojima se suočavamo. Nisam, naravno, ni slutio, koliko će se u Srbiji zacariti jedan zli čarobnjak, koji će uzurpirati sve institucije. Srećom po nas, taj zli čarobnjak nije filozof, već tehnolog vlasti. A sa tehnolozima vlasti se nekako i da izboriti.

Zoran bi danas, da je živ, sa Trga Republike u podnožju spomenika Knezu Mihailu, rekao da samo zajedno možemo doneti promene. Naposletku, politika nužno zahteva kolektivnu akciju. Ona u neki mah zahteva i teorijsko znanje, ali i praktične veštine. Aforističari često kažu da je politika veština mogućeg i mogućnost za veštog. Međutim, Zoran je bio atipičan političar, on nije hteo da vlada, on je hteo da menja.

Moj rođeni stric se zove Zoran. Kažu da ga je baba rodila u zoru, pa je tako dobio ime. Moj stric je uvek voleo Zorana Đinđića, a ja sam voleći svog strica, zavoleo i svog premijera. Kada sam se kolebao da li da se prijavim na besede u čast Zorana Đinđića, otac mi je rekao, idi zbog Zorana. I ja sam otišao, i tamo sam upoznao Ružicu, jednu pravu damu, koja mi je zauvek ostala draga.

Hvala ti, dragi moj Zorane Đinđiću, što si postojao. Kažu indijski mudraci da se ljudi vizionarskog dara rađaju na početku, sredini ili krajem vekova. Ti si bio rođen na polovini 20. veka, čiji je kraj bio tragičan po srpski narod. U toj tragediji, ti si nudio svetlo, ti si nudio izlaz. Danas više nego ikada to svetlo je ponovo potrebno Srbiji. Bio si istinski vizionar. Hvala ti za viziju, hvala ti za nadu, hvala ti za ljubav koju si nesebično delio.

Dozvoli mi Zorane, da ti na samom kraju nešto intimno kažem – gledajući iznova onaj snimak kako te pogođenog odvoze od ulaza u zgradu Vlade do Urgentnog centra, ja sam nekako verovao da to nije stvarno. Ja sam to doživeo kao neki loš film. Ja verujem da oni nisu pobedili. Sile tame, mraka i zla koje su ispalili metak u tebe, ispalili su ga i u mene pre 13 godina. Samo, ja sam ipak nosio pancir. Nekako sam preživeo sve prepreke koje su mi te mračne sile postavljale i danas sa punom svešću želim da ti kažem da te volim. Volim te, Zorane Đinđiću, toliko, kao da sam tvoje treće dete. Zapravo Jovana i ja smo ista generacija. Volim te, isto kao i pre 13, i pre 23, i pre 26 godina.

Ja sam danas, kao i ti pre 36 godina svesno žrtvovao svoje najbolje godine da bih pomogao Srbiji, da joj bude bolje. Iz istih onih pobuda, iz kojih si ti to uradio. Ja volim Srbiju, i volim sve građane u njoj, kao što si ih i ti voleo. Pobedićemo Zorane, ovaj put trajno. LJubav je najlepše osećanje koje može da postoji. LJubav je pokretač, ljubav je inspiracija.

Ljubav prema mudrosti je za mene, kao i za tebe nešto što me inspriše. Hvala ti Zorane, što si bio moj najbolji profesor. Onaj nevidljivi profesor koji bi mi iznova zadao nove zadatke. Zbog toga te toliko neizmerno volim. Hvala ti za sve.

Autor je filozof iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.