Foto: Beta/Milan ObradovićDa odmah budemo načisto, tekst nema veze sa satanizmom; da mi onaj kvazi rokenrol pop ne navuče hordu bigota ispod prozora glavnog urednika, tražeći da se kolumna zabrani. Ovo je zapravo tekst o slobodi.
Iako znam da su srećni robovi najveći neprijatelji slobode, ovde se neću obraćati njima, jer je to u startu osuđeno na propast. Na kraju krajeva, prodao se za potpis podrške na listi, ili 9.000 dinara u kešu (znamo ko se plaća u kešu), isto je. Znači da svako može da te kupi. Samo je bitno da ti pogodi cenu.
Famozna knjiga 2.000 i kusur “pristojnih i kulturnih ljudi” koji podržavaju vladajuću listu je izašla prošlog petka i momentalno postala bestseler, a meni je samo jedna misao bila na umu: Ranije je bilo mnogo teže nabaviti spisak saradnika okupatora.
Ali, ne bih više o njima. Dok se 17. decembar neumitno približava, obraćam se tebi, mali moj apstinentu, koga sve ovo ne dotiče, dok na kauču ispod staklenog zvona bindžuješ serije i krkaš bensedine, nadajući se da baš po tebe neće doći. Ti si tako pametan, jer si rešio da se povinuješ već izlizanoj agendi kako su svi isti, kako te ne interesuje politika, kako tvoj glas ništa ne znači…
Iako su u staroj Grčkoj one koje politika ne zanima nazivali idiotima, ja ti se neću tako obraćati. Šapnuću ti samo u uvo jednu misao iz filma “Dežurni krivci”: Najveći trik koji je Đavo ikada izveo je što je ubedio ljude kako ne postoji.
I samo tako, dunuvši u prste, prevarili su te i prisvojili politiku za sebe, zadenuli su je za rever, stavili je ponosno kao titulu ispred svoga imena (jer ništa drugo i ne umeju da rade, nego da budu “političari”), a tebe jadnog ubedili da ne treba da se baviš politikom jer je to prljavo, nepošteno… Onako, baš bljak.
Zar ne provaljuješ šta leži iza te opsene, dragi moj apstinentu, zar ne vidiš da nema zeca u šeširu? Zar ti nije jasno da svaki put kada izgovoriš prvu apstinentsku zapovest: “Mene politika ne interesuje!”, to zapravo u realnosti zvuči kao “ne zanima me što je vazduh zagađen”, “ne zanima me što imamo više kladionica i kockarnica nego osnovnih i srednjih škola“, ili “ne zanima me što nemam para da letujem”, “ne zanima me što nam volkaju i pipkaju ćerke i žene”, “ne zanima me što su nam cene veće nego u Nemačkoj”…
Ovde nije kraj; moram ti reći da ima još jedna konotacija koja se sama nameće kada kažeš “ne interesuje me politika”, ma koliko se ljutio na mene. U ovoj jadnoj i bednoj godini to svima počinje da zvuči kao “ne zanima me što su nam deca ubijena”. Da, dragi moj, koliko god se pokrivao preko glave, znam da me čuješ; danas baš tako zvuči kada se reč “apstinent” prevede na srpski.
Druga navika koje moraš da se odrekneš je ponavljanje mantre: “Svi su isti.” Jer, kao što je njihov marketinški idol Gebels nekada govorio: “Hiljadu puta ponovljena laž, pre ili kasnije, postaje istina.” Zar godinama ti, tako pametan i mudar, ne uspevaš da ukapiraš taj trik?
Dovoljno je samo da zaviriš u mađioničarski šešir, i pogledaš sve te “iste” koji čuče tamo. Jel’ ih vidiš u mraku, mašu ti sa dna tog crnog šešira; tu su ubice koje melju ljudsko meso, tetkini dezerteri koji postaju ministri vojni, lopovi sa lažnim doktoratima, namiguju ti odozdo batinaši, lokalni moćnici podvodači, starlete u skupštinskim sedištima i konkubine partijskih moćnika sa napumpanim usnama, podižu ti palac dileri droge koji voze državne automobile i gostuju po televizijama, pokazujući sa osmehom na policajce kojima su vezali ruke jer su se drznuli da rade svoj posao i raskrinkaju ih, guraju ti u lice usnimljeni seks skandal isti oni koji skrivaju snimak ubistva sa naplatne rampe…
Čekaj malo, kako svi stadoše u taj mali šešir, pitaš ti mene? Pa, trik je u tome, poštovani moj apstinentu, da taj šešir zapravo i nema dno. I baš na ovom delu priče se konačno ti i ja makar u jednome slažemo. Jesu svi isti. Ali su svi njihovi isti.
Godinama si širio nemoć i strah, bezlično ponavljajući: “Ne izlazim da glasam, ionako će da pokradu.” Ti, koji tako često posežeš za junačkim govorima svojih predaka, poput onog kapetana Tasića, kada je pred ofanzivu na Ceru vojnicima ukipljenim od straha vikao: “Kada ispališ municiju, na bajonet! Kad ti slome nož, na ruke! Kad ti polome obe ruke, na zube! Kad ti izbiju i poslednji zub, sve dok možeš da mrdaš – napadaj! A kada te smrtno rane, gledaj da im padneš na put, da te zaobilaze i preskaču, da im i mrtav smetaš”.
Na stranu to što govor nije autentičan, već je preuzet iz pozorišne predstave Dušana Kovačevića “Sveti Georgije ubiva aždahu”, lepo ilustruje tragediju ovog naroda – kako u iskrivljenom cirkuskom ogledalu vidi junačkog sebe, dok je u realnosti kičmu savio toliko da temenom briše patos.
Sećaš li se one priče iz škole, apstinentu moj neprikosnoveni, kada je gorela kuća i kada su upitali vrapca koji je mahnito prenosio sa reke malo vode u kljunu: “Zašto pokušavaš da ugasiš požar kada vidiš da je to nemoguće?” On je ostalim životinjama, koje su samo posmatrale kako vatra bukti odgovorio: “Jer želim da znam da sam bio na pravoj strani.”
Zar ti onda ne dosadi da si uvek tako slab, tako jadan, da i ovog puta čujem kako ponavljaš: “Moj glas ništa ne može da promeni.” Kme, kme, da citiram Kesića. Arhetip žrtve se ovde prepoznaje iz svemira. Zašto se tako lako odričeš odgovornosti za svoj život i život ljudi oko sebe? “Ne odlazi tiho u tu blagu noć“, reče u jednoj prelepoj pesmi Dilan Tomas, “Žesti se, besni protiv svetla koje gubi moć…”
Daleke 1955. godine crnkinja Roza Parks odbila je naredbu vozača autobusa u Montgomeriju, SAD, da se odrekne svog mesta i premesti se u zadnji deo autobusa, kako bi belac mogao tu da sedne. Troje crnaca ga je ipak poslušalo. Roza je prkosno ostala na svom sedištu. Bila je uhapšena brzo potom zbog građanske neposlušnosti.
Taj njen donekle gandijevski čin pokrenuo je lavinu; protesti crnačke zajednice i bojkot javnog prevoza trajali su 381 dan, sve dok konačno Vrhovni sud nije ukinuo akt o segregaciji u javnom prevozu u tom gradu, proglasivši ga neustavnim.
Mi smo za našu ubijenu decu protestovali čak nekoliko nedelja; nekima ni to nije bio dovoljan razlog da isprave kičmu i prošetaju sa sugrađanima.
Roza Parks je bila krojačica, moj brate apstinentu. Bila je pripadnica manjine. Verovatno su i njoj govorili da ćuti, i kako ništa ne može da promeni. Ali kada je podigla glas, on je odjeknuo kroz vekove da ga i danas čujemo.
Postala je simbol otpora protiv rasne diskriminacije i nepravde, proglašena je Prvom damom građanskog prava i Majkom pokreta slobode.
Tog jednog glasa oni se najviše boje, shvataš li sada? U tome je trik.
I još nešto. Roza Parks je bila visoka 160 cm. Imala je neverovatna 54 kilograma. I suprotstavila se vozaču, autobusu punom belaca, policajcima, sistemu, zakonu, na kraju uspravno hodala i do Vrhovnog suda. Šta tebe sprečava da makar podigneš olovku kad nedelja dođe, o veliki, hrabri i premudri moj apstinentu?
P. S. Imam i ja svoju mantru kada krenem na glasanje. Hoćeš li da je čuješ? Izgleda upravo ovako. Kada je na Sutjesci dogovaran juriš, upitali su Savu Kovačevića u kojem će pravcu jurišati, na šta je on samo slegnuo ramenima i rekao: “Tamo đe su Nijemci.”
Znaš gde ćeš me naći u nedelju.
Autor je lekar internista iz Niša
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
