Novo anonimno pismo jednog profesora studentima u blokadi: Sada je važno imati mnogo malih heroja

Revolucija je počela kada ste na Vidovdan upalili zeleno svetlo građanima i osvetlili put ka slobodi. Počelo je sa kontejnerima koje su građani izveli na ulice, a onda su krenuli kontinuirani prelasci na pešačkim prelazima pa su neki građani izneli i stolice da se druže na blokadama itd.

Kada dolazi policija, građani se sklanjaju, a onda se ponovo vraćaju da blokiraju i to najviše iscrpljuje policiju koja je sve represivnija po naredbama odozgo.

Vidovdanski vikend je kulminirao eskalacijom policijskog nasilja, povređeno je na desetine građana koji su mirno protestirali, a preko stotinu studenata je uhapšeno zbog organizovanja vidovdanskog protesta. Vlast je angažovala ljude u policiji koji su sa fantomkama na glavi rasterivali građane, ugrožavali njihovu bezbednost tako što su ih jurili policijskim kolima po ulicama, a zloupotrebili su čak i kola hitne pomoći za policijsko nasilje.

Posle Vidovdana je još više od stotinu građana bilo privedeno i nasilje nad građanima se nastavilo. Pritom je Nepomenik novim protivustavnim pomilovanjima poslao sramnu poruku nasilnicima da će imati njegovu zaštitu od krivičnog progona.

Ovde treba izdvojiti policijski napad 2. jula na studente koji su mirno sedeli uz pokušaj upada policije na Pravni fakultet u Beogradu. Četiri osobe su povređene, jednoj od njih je polomljena ključna kost, a 23 osobe su uhapšene.

Ovaj napad nije samo prekršio osnovna ustavna prava i slobode – pravo na mirno okupljanje, slobodu izražavanja, fizički integritet i autonomiju univerziteta – nego je to napad na instituciju koja obrazuje ljude da primenjuju ustav i zakon, a koja je izdala diplomu onome ko je najodgovorniji za ovo nasilje.

Zbog toga pozivam studente i profesore Pravnog fakulteta u Beogradu da na nastavno-naučnom veću iniciraju i donesu odluku o oduzimanju diplome Aleksandru Vučiću.

Znam, neki će reći – ne možeš tek tako oduzeti diplomu ako negde tačno ne piše da možeš. Naravno da se za kršenje zakona pa čak ni Ustava pravnicima ne oduzimaju diplome, kao što se ne oduzima ni lekarima koji prekrše pravila medicine. Oni eventualno mogu da odgovaraju disciplinski pred svojim komorama.

Međutim, ovde se radi o kontinuiranim kršenjima Ustava i zakona koji su kulminirali protivpravnim napadom na fakultet koji je Nepomeniku izdao diplomu. Zbog toga Pravni fakultet više nije dužan da stoji iza te diplome i štaviše mora da mu je oduzme ako želi da zaštiti vlastiti integritet.

Osim toga, to bi poslalo snažnu poruku svim građanima da je Nepomenik potpuno izgubio kompas, jer mu je čak i matični fakultet oduzeo diplomu, i to bi ozbiljno poljuljalo njegov autoritet među neodlučnim građanima.

U narednim danima je važno da zadržite kompas građanske neposlušnosti i čuvate se konfrontacija sa policijom. Sukob sa policijom sada neće nikoga učiniti herojem. Za to nisu ispunjeni uslovi i to može da pokvari mirnu sliku građanskog otpora.

A to je ono što vlast želi i zato su na Vidovdan ubačeni huligani koji su bacali baklje na policiju kako bi isprovocirali eskalaciju. Vlast želi sliku terorista prekrivenih lica maramama koji bacaju kamenice i Molotovljeve koktele po ulicama kako bi opravdali policijsko nasilje prema vama.

Jedan od najvećih komplimenata koje sam dobio u komentarima na moja otvorena pisma vama je poređenje sa Benksijem. Za one koji ne znaju, Benksi je pseudonim jednog umetnika i političkog aktiviste, koji je 2003. napravio mural pravog heroja protesta u palestinskom gradu Beit Sahur na Zapadnoj obali. To je njegov najpoznatiji mural na kojem mladi čovek sa maramom na licu u napetoj poziciji tela sa rukom zabačenom unazad baca buket cveća. Ovaj mural najbolje opisuje vašu borbu – vi ste bacači cveća koji iz dana u dan pobeđuju.

Tako i mirna revolucija može da ima svoje heroje, a ovde ću da pomenem one najveće uz vas. Prvi je Zoran Đajić, inženjer geologije koji je bio zadužen za nadzor radova na novosadskoj železničkoj stanici. On je upozoravao na propuste tokom rekonstrukcije nadstrešnice i njegova upozorenja su mogla da spreče urušavanje, ali ga nisu slušali.

Nakon što je pala i nakon što je Nepomenik rekao da nadstrešnica nije bila rekonstruisana, prvi je izašao u javnost, prvi demantovao laži režima i prvi je razotkrio korupciju u pozadini. Zbog svega već mesecima trpi pretnje i tužbe, ali se ne predaje, i dalje je redovni učesnik protesta po celoj Srbiji. Uz njega je prva velika heroina Dijana Hrka, majka Stefana Hrke koji je poginuo pod nadstrešnicom, a koja se u međuvremenu morala skloniti iz zemlje zbog svega što je pretrpela proteklih meseci.

Među velikim herojima je svakako i Miloje Sarić, penzioner bez ruke iz malog sela Toljevac koji je, kada je čuo da Nepomenik dolazi u 18km udaljeni Varvarin, rekao sebi ono čuveno „Mile, sad ili nikad!“. I seo je na autobus i stigao u varvarinsku halu, probio se do mikrofona i uspeo da postavi pitanje o malim invalidskim penzijama, iz kojih je i TV pretplatu teško plaćati. Nepomenik se pokušavao izvući drskim, omalovažavajućim replikama i dobivao aplauz od svojih poslušnika, a Mile mu je uporno replicirao dok mu nisu isključili mikrofon. Bio je u toj hali sam protiv svih, ali je zato cela Srbija stala uz njega.

Pisao sam već i o Goranu Samardžiću koji vas čuva zajedno sa svojim kolegama ratnim veteranima. Svi veterani koji su sada na ulicama veći su heroji u miru nego što su bili u ratu. Međutim, Goran je najveći među njima jer je u čuvenom govoru na blokadi RTS-a razotkrio veliku istinu o ratovima 1990-ih i ulozi RTS-a u njima, o čemu sam već pisao.

U ovom pismu bih želeo da istaknem još jednog heroja, možda i najvećeg od svih koje sam pomenuo. On je prevoznik iz Đurđeva koji je trpeo pretnje i pritiske od SNS-a za vožnje sendvičara na mitinge. Onda je rekao javno, makar mu firmu zatvorili, da će do zadnjeg dana voziti samo studente i to besplatno. I stvarno je vozio već treći mesec studente po celoj Srbiji, čak i trkače iz Brisela. Pogađate, on je Milomir Jaćimović.

Milomiru su bušili gume, pretili da će mu ubiti sina, da će njega polomiti, da će mu polupati autobuse itd. Prijavljivao je policiji, niko nije reagovao, a njega su zaustavljali, skidali mu tablice, pisali mu kazne. Građani su ga podržavali, uplaćivali mu novac da sanira štetu, za gorivo, putarine, kazne itd. Ništa ga nije moglo zaustaviti. Saznao je ko mu preti i da su to ljudi iz policije.

A onda je 1. jula u 18 sati pozvao građane da se okupe ispred prostorija SNS-a u Novom Sadu. Otišao je tamo sa 15-godišnjim sinom i dao mu da zalepi plakate sa fotografijama ljudi koji su ih maltretirali, a Milomir je hteo da se obrati građanima.

Međutim, onda su četvorica muškaraca u civilu zgrabila njegovog sina i stegnuli ga tzv. „kragna zahvatom“ za vrat, odvukli ga, stavili mu lisice i policijskim kombijem odvezli. Sve je to gledao Milomir sa kantom benzina u autu kojeg je opkolila policija i kažu da je pretio da će se zapaliti ako mu ne puste sina. Policija je onda razbila staklo njegovog automobila i grubo ga izvukla. Pritisli su mu lice na asfalt i stavili mu lisice dok se benzin prosuo po ulici.

Nekoliko sati kasnije pojavljuje se snimak Milomira kako leži vezan na betonu policijskog dvorišta, previja se i traži vodu. Tek onda mu skidaju lisice i pruža mu se medicinska pomoć. Sin je u međuvremenu pušten na slobodu, a Milomira su smestili u Klinički centar Vojvodine.

To su veliki heroji, ali heroji su i svi drugi koji su bili uhapšeni, izgubili posao, udareni od režima, ostali bez plate, kojima su poslali inspekciju da zatvore firmu itd. Sada je važno imati mnogo malih heroja – a što ih je više, to će sloboda biti bliže. Zato pozovite građane da budu mali heroji i pobedićemo zlo.

Autor je univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.