Oni se spremaju i da biju za izbore

Nisu naši studenti bili dokoni, pa su preko noći rešili da se pobune protiv bezakonja, nego ih je iz političke apatije trgla golema muka i strah od sutrašnjice. A zainatili se da tu sutrašnjicu dočekaju u sopstvenoj zemlji. Znaju oni dobro da „sama pobuna nije element civilizacije“, kako reče Alber Kami, „ali je preduslov civilizacije. Jedino nam ona, u bezizlaznom stanju u kojem smo se zatekli, pruža nadu u budućnost…“, poručuje dalje ovaj pisac, koji kao da je načas provirio u našu stvarnost. Zaista, da li bismo se uopšte mogli nadati pobedi nad aktuelnim režimom, da se studentski pokret nije dogodio? Ipak, mogu li sami?

Na veliku radost naprednjaka, još nema vidljive saradnje između predstavnika studentskog pokreta i ostalih političkih činilaca koji za zajednički cilj imaju smenu režima. Budući da su se studenti još od početka ogradili od opozicije, a da opozicioni lideri uporno ponavljaju da su otvoreni za razgovor sa studentima, priznajući im da su najjača politička organizacija – na prvi pogled ispada da je loptica u studentskom dvorištu. Ovi pružaju ruku, oni je zasad ne prihvataju. Ali, da li baš tako stoji stvar s lopticom? Za početak, reč je o istom dvorištu, samo što smo mi narod kome najbolje idu podele, pa se tako i to dvorište ispregrađivalo. Ako iz takvog krenemo na izbore, čemu da se nadamo? Elem, zašto studenti ne prihvataju pruženu ruku?

Možda zato što nije reč o jednoj ruci koja bi predstavljala konačno ujedinjenu opoziciju, već o mnoštvu ruku koje im se naizmenično nude, nezavisno jedna od druge, potvrđujući sopstvenu podeljenost, koja možda i najviše smeta studentima, kao što smeta i čitavom slobodnomislećem društvu. Nije svejedno ko te zove na razgovor.

Na neki važan dogovor. Zato bi prvi potez ka toliko priželjkivanom dijalogu između studenata i ostatka pobunjenog društva, moglo biti ujedinjavanje opozicije, i to one proevropske orijentacije, što je jedino i logično, a čiji predstavnici neprekidno govore kako za to još ima vremena, kako izbori nisu ni raspisani, a oni svakako sarađuju i sve je u najboljem redu. Ali, da tada ipak ne bude kasno? Da bi se samo naziv nove koalicije odomaćio i postao prepoznatljiv, potrebno je vreme. I još ne treba zaboraviti da bi na ujedinjeni opozicioni blok, nazvan, na primer, ProEU5, koji je već spominjan, vlast odmah reagovala u skladu sa svojom podmuklom i bezočnom praksom – formiranjem još jedne lažne opozicione grupe, recimo, ProEU6.

Naredni potez mogao bi biti da sada ujedinjena opozicija, kako god se zvala, poziv studentima na razgovor i saradnju oko predstojećih izbora uputi ne preko medija nego putem imejla na zvanične adrese studentskog pokreta svih fakulteta, kao i na adrese svih ostalih antirežimskih političkih subjekata.

E tada bi, čini nam se, loptica zaista bila u dvorištu studenata. I nije važno koliko će biti kolona, važno je da se narod uveri da je reč o organizacijama koje sarađuju. Koje udruženim snagama rade za dobro naroda. Važno je videti svuda po Srbiji kako zajedno organizuju tribine i predizborne skupove – predstavnici studenata, Proglasa, opozicije.

Ako i na tako pruženu ruku, studenti ostanu ravnodušni, onda odgovornost za eventualni poraz na izborima, tovare na sopstvena leđa. A ta mlada leđa su, izgleda, ipak, malo umorna. Nije ni čudo, njihova borba predugo traje, prepešačili su celu zemlju, pedalali do Strazbura, tukli su ih i gazili na ulicama, razbijali im glave i lomili vilice, privodili, hapsili, vezivali za bolničke krevete, u lancima vodili na sahrane roditelja, proglašavali za ustaše, teroriste, fašiste.

U međuvremenu, šta je sa drugom stranom, onom koja drži svu moć u svojim rukama? Kako se oni pripremaju za izbore? Ako imamo u vidu rezultate istraživanja javnog mnjenja koji pokazuju veću podršku studentima i opoziciji u odnosu na vladajuću stranku, kao i sve ono što se dešavalo na ranijim izborima, druga strana se verovatno sprema za krađu veka.

A spremaju se i da biju. Da mobilišu ne samo svoje lojaliste i redovnu ekipu batinaša, sitne i krupne kriminalce, čuvare ćacilenda. Ovoga puta zahvatiće i među svežim zatvorenicima. Da li će ih posle izbora vratiti u zatvore ili ih zadržati na ulicama, zavisiće i od izbornih rezultata. Takođe, sada neće biti mnogo probirljivi, neće im biti važno da li bivši robijaš, počinilac teškog dela, ume da peva na uvo njihovoj političkoj eliti, i da li uopšte ume da peva. Ukratko, uzeće sve koji vole da biju, čak i one bez sluha.

A šta preostaje nama, običnim građanima, kao i novinarima? Možda da ovog puta posebno povedemo računa o sopstvenoj bezbednosti. U tu svrhu, za taj svečani dan, za taj praznik demokratije, mogli bismo da nabavimo kacige i neka specijalna odela koja štite od pendreka i palica. Novinari bi na svoje kacige zalepili oznaku PRESS. Padaju mi na pamet crna gnjuračka odela, samo bi ova izborna morala imati pojačanja na grudima i leđima (za zadnjicu ne mora, neka se ona malo i žrtvuje za bolju budućnost).

Na nogama bi ipak trebalo imati cipele, nije zgodno hodati u perajama, mada bi simbolično moglo biti zanimljivo: svi mi u ovoj zemlji već godinama smo kao jedno veliko jato riba na suvom.

Bila bi to slika koja bi sigurno obišla svet, ionako željan senzacionalizma, a za nas još jedna u nizu bizarnih, grotesknih, suštinski vrlo tužnih scena koje je ova vlast ili sama postavila ili iznudila. Poput one, kada žena, negde u unutrašnjosti Srbije, ljubi sveže asfaltirani puteljak, pridiže se i uzvikuje u kameru „živeo predsednik“.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.