Pitanja očajnika studentima: Kosovo je Srbija koliko je i Đuro Macut premijer

Pitanje glasi: Da li se u Srebrenici dogodio genocid i da li je Kosovo Srbija? Maštovito, nema šta. Zabororavili su da pitaju studente da se izjasne o tome da li je zemlja ravna ploča, truju li nas iz aviona, postoji li korona, da li su ljudi-reptili među nama i hoće li konačno doći žuti ljudi koji će popiti Moravu.

Kako su odgovori na ta pitanja odavno poznati, nadam se da studenti neće „zagrizti udicu“ koju im očajnici sada nude.

Naime, genocid u Srebrenici se, prema presudi Međunarodnog suda, koju priznaje i ova država — zajedno sa naprednjacima na vlasti — dogodio.

Za genocid u Srebrenici nije okrivljena, niti može biti okrivljena jedna nacija. Krivci imaju imena i prezimena, i sudi im se za konkretna dela. Jedan čovek ili grupa ljudi nikada ne mogu predstavljati ceo narod, koliko god to naprednjačkom sistemu vrednosti bilo teško da shvati. Da li iko normalan u Srbiji danas, a naročito mladi rođeni godinama posle tog zločina, oseća odgovornost za njega?

Zato bi bilo pošteno da vlast, ukoliko se ne slaže sa presudama, raskine saradnju sa Međunarodnim sudom — pa neka tada slobodno osporava sve njegove odluke.

Režim, međutim, očigledno nema kapacitet da razume da ovu generaciju mladih apsolutno ne zanima da se valja u kaljuzi staroj tri decenije. Naprotiv, oni danas drže lekciju autentičnog i zdravog patriotizma, koji ne podrazumeva mržnju prema susedima.

Ako studenti u nečemu sigurno uspeju, to će biti u tome da teme koje narodi bivše Jugoslavije vuku za sobom kao teške bukagije — konačno ostave tamo gde im je mesto: u istoriji. A one prave bukagije će poneti oni koji su ih odavno zaslužili.

Prava je uživancija gledati ovih dana mlade koji trče ka Briselu, dok ih kroz Hrvatsku dočekuju njihovi vršnjaci i kolege, dok istovremeno ovde i tamo slušamo kako Đuke, Vučićevići & Co cvile i divljaju na opskurnim televizijama i društvenim mrežama.

Užitak je dvostruk: pred nama su konačno mladi ljudi koji ruše barijere bolesnog nacionalizma, koji ovo društvo razjeda već 35 godina, prenoseći se s kolena na koleno.

A sada — famozno „Kosovo je Srbija“.

Pravno gledano — jeste. Ali pravno gledano je i Đuro Macut premijer.

S druge strane, realnost je neumoljiva. Srbija na Kosovu nema nikakav suverenitet. I ono malo što je preostalo, zahvaljujući našem predsedniku i njegovoj politici „ne dam“, potpuno je isparilo.

Osim što Nedavači viču „Kosovo je Srbija“, nikada da čujemo kako to jeste.

Zamislimo hipotetički scenario: svet se obrće naglavačke i stiže ponuda da se Kosovo vrati pod punu ingerenciju Srbije, uz garancije međunarodne zajednice o sigurnosti svih povratnika, pod uslovom da Srbija ni po koju cenu ne proteruje Albance.

Koliko Srba bi se tada zaista vratilo na Kosovo? Da li iko racionalan može da zamisli takav razvoj događaja?

Vratimo se surovoj realnosti.

Srbija na Kosovu rapidno ostaje bez svojih državljana. Ovim tempom, za desetak godina, Srba gotovo da neće biti.

Ne postoji nijedna država koja ima suverenitet nad teritorijom na kojoj nema svoje građane — osim možda pustinje.

Tako nešto nije postojalo, niti će postojati.

Žao mi je što o Kosovu pišem na ovaj način, ali ovi mladi ljudi nisu zaslužili da im se na teret stavlja nešto što ne mogu popraviti i za šta nisu nimalo krivi.

Zato, dragi studenti, ukoliko odlučite da se direktno upustite u političku borbu, ne nasedajte na ovakve plitkoumne zamke.

Oslobodite nas. Oslobodite institucije. To je vaš najvažniji zadatak — i nema više vremena za čekanje. Država se mora oteti iz kandži kriminala i kriminalaca koji će, kad-tad svakom od nas zakucati na vrata.

Trenutno ova vlast protiv vas nema nikakve šanse, čak ni kada bi pribegla najbrutalnijem kršenju izbornih pravila.

Bukvalno ćete ih počistiti.

Danas je veće pitanje od Kosova i Srebrenice manjak zatvorskih kapaciteta — pa to obavezno naglasite, ukoliko pokrenete blokadnu kampanjicu.