Po drugi put ubijen Boško Buha

Dok aktuelna lokalna vlast u Prijepolju uporno ćuti, sve agresivnije se urušavaju osnovne tekovine koje baštini narod ovog kraja. Antifašizam se nalazi na pijedestalu tih vrednosti i upravo je on najviše na udaru onih koji reviziju istorije sprovode i rušenjem simbola dugovečne antifašističke borbe na ovim prostorima. Posle skrnavljenja spomen-kompleksa „4. decembar“ i spomen-obeležja podno Sokolice i u Ivanju, na Jabuci je nestala bista narodnog heroja Boška Buhe (Virovitica, 1926 – Jabuka, 1943). U godini kada je, da je normalno vreme, trebalo obeležiti stogodišnjicu njegovog rođenja, legendarni bombaš ubijen je po drugi put.

Ništa se slučajno ne događa. I ovaj „atentat“ dugo je pripreman. Bez bombardovanja i ispaljenog metka, na Jabuci je uništen Memorijalni kompleks „Boško Buha“, koji je svake godine u septembru, na memorijalnim svečanostima, okupljao pionire iz cele nekadašnje SFRJ. Pionirskim dinarom izgrađen je i (nekada) velelepni dom „Boško Buha“. Najmlađi su se na Jabuci napajali revolucionarnom tradicijom, vojnici su tu polagali zakletvu, a brigadiri imali svoje naselje dok su gradili BB prugu, a pruga gradila njih. Kasnije su brigadirske barake postale turistički paviljoni. Na Jabuci je radio i Muzej posvećen „borcima manjim od puške“, radila je i Škola u prirodi i Škola skijanja. Organizovani su nezaboravni dočeci novih godina i druge svečanosti, kulturne i sportske manifestacije. Na Jabuci se odvijao život, disala je punim plućima. Okitila se i „Turističkim cvetom“, i danas vrednim priznanjem koje se dodeljuje najboljima u razvoju turizma. Uvenuo je i taj cvet. Turizam nije rodio na Jabuci. Nekada plodotvorna Jabuka postala je simbol razorene zemlje. „Tek kad je pukla tikva, videli smo šta je Jabuka“, kaže jedan aforizam. Sve je pokrio mrak.

Pod okriljem mraka, po drugi put je, na stoti rođendan, ubijen Boško Buha. Dok grad spava, nestala je njegova glava. Puna cvetnih livada i četinarskih šuma, na Jabuci su retka stabla jabuke. Ime je dobila po tome što su se nekada ovuda nadmetali vitezovi Sandalja Hranića i Hercega Stefana Vukčića Kosače i „kroz prsten jabuku streljali“. Mnogo kasnije, za Jabuku su se u Drugom svetskom ratu borili partizani, četnici i Nemci. „Rat“ se, bez Nemaca, preneo i u 21. vek. Opštinski odbor stranke „Nova Srbija“ je u prostoru Memorijalnog kompleksa „Boško Buha“ podigao spomenik „žrtvama komunizma“. Saopštenjem je tada reagovao prijepoljski SUBNOR. „Ne smemo dozvoliti da se po drugi put ubijaju Boško Buha i drugi borci NOR-a“, rečeno je u apelu javnosti. Javnost je ostala nema. Kao mnogo puta pre, i posle toga. Dozvolilo se…

Biste ispred spomen-doma više nema. Bronzana figura Boška Buhe još uvek, sa najviše tačke, jabučkog Vidikovca, stražari i osmatra okolinu. A do kada će – ne zna se. Tekovine antifašizma čuvaće se, izgleda, samo kroz film „Boško Buha“ iz 1978. godine i kultnu pesmu koja ga prati – „Nek nas sete ove slike“. U pesmi koju je komponovao veliki Zoran Simjanović, a u filmu je izvodi legendarni Oliver Dragojević, između ostalog se kaže: „Nek nas sete ove slike, na tu decu i te đake, što su mali za vojnike, a veliki za junake.“ Kao nada, pesma i danas živi i van filma. Potvrđeno je to nedavnim izvođenjem u savremenoj koreografiji u muzičko-zabavnom ciklusu RTS-a „Luda noć“. Pevao ju je, sa svojim timom, naš Prijepoljac Dženan Lončarević, uprkos „crnim mračnim silama“ koje se i u filmskoj pesmi „Nek nas sete ove slike“ pominju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.