Pobeda nad nacizmom važnija od svake geopolitike

Zaista ne znam koliko su nemački filmovi o Drugom svetskom ratu i predratnoj Nemačkoj uticali na nemačko javno mnjenje, ali na osnovu mnogih činjenica koje su meni poznate sumnjam da se Nemačka dosledno i do konca suočila sa svojom nacističkom prošlošću. Eto npr. baš pre neki dan je Danas preneo tekst DW o, najblaže rečeno, nezainteresovanosti posleratnih nemačkih vlasti da učestvuju u pronalaženju Jozefa Mengelea.

Spominjanje Klausa fon Štaufenberga kao heroja, lica nekakve druge Nemačke je, naprosto, pokušaj pranja mračne nemačke prošlosti. Toplo preporučujem obojici Vaših samouverenih „spoljnih saradnika“ čitanje knjige Frica Fišera Savez elita u kojoj je, na osnovu obimne nemačke dokumentacije, pokazano da su vojna, politička i privredna elita Nemačke i pre Hitlera tražile način da prošire svoju moć i vlast i prodru, između ostalog, i na Istok (Drang nach Osten).

Indikativno je da je pokušaj atentata na Hitlera izvršen tek krajem jula 1944. godine, kada je svakom obaveštenom Nemcu bilo jasno da je rat izgubljen. Niko u Nemačkoj nije sumnjao u firera mesiju 1938. godine kada je okupirana Sudetska oblast, 1940. kad je glatko pobeđena Francuska a Velika Britanija naterana u panični beg na ostrvo, niti 1941. kada je za 11 dana zbrisana Jugoslavija a onda napadnut glavni ideološki neprijatelj Sovjetski savez radi osvajanja „životnog prostora“.

Još manje je svih tih godina neko planirao da naudi Hitleru. Da je kojim slučajem atentat i vojni puč 1944. uspeo, novo rukovodstvo bi sigurno pokušalo da sklopi mir sa zapadnim saveznicima i iskupi se nastavkom zajedničkog rata protiv komunističke pošasti. Da još malo istrebi Sovjete. Pišem komunističke, jer je upotreba prideva totalitaran postala izlizana i potpuno ideološki obojena.

Nisam siguran da gospodin Dikić zna šta pojam totalitarizam znači, nego se nekritički priklanja stavu EU i njenim rezolucijama o dva totalitarizma. Veći deo njegovog članka bih potpisao, ali za neke delove tvrdim da su jednostavno netačni. Nisu se Hitler i nacizam pojavili niotkuda, nego su ih u jednom trenutku, kao rešenje, prigrlile gore pomenute elite.

Ekonomska, društvena i politička kriza pogoduju „bujanju“ ultradesnice i pitanje je samo da li će i kada ugroženi kapitalizam posegnuti za fašističkom „metlom i korbačem“. Još pre skoro 60 godina je Hans Magnus Encensberger u knjizi Nemačka, Nemačka između ostalog upozorio da bi kapitalizam u rešavanju narastajuće ekološke krize mogao ponovo da se okrene fašizmu.

Dikić piše o EU, „ranjenoj, izmučenoj, konfuznoj, zarobljenoj sopstvenom jalovom birokratijom“. Zaboravio je da doda i licemernoj, o čemu je lepo izvestila Borjanka Milatović sa Kanskog festivala.

Kako takva Evropa može biti brana novom ustrojavanju sveta kada u tom procesu aktivno učestvuje? Pogledajmo njene ambiciozne planove naoružanja. Nemačka najavljuje da će imati najjaču vojsku na kontinentu. Dikić bi rekao da će EU/Nemačka oružje koristiti samo za odbranu.

Prisetimo se samo silnih bombardovanja i osvajačkih pohoda u kojima su poslednjih decenija učestvovale evropske zemlje (Irak, Libija, Avganistan, Jugoslavija) sa ciljem da nasilno šire i uteruju demokratiju.

A šta ćemo sa nagomilanim oružjem kada jednim delom Evrope demokratski zavladaju krajnji desničari (Austrija, Italija, Nemačka, Holandija, Belgija, Francuska, Rumunija, Finska…)?

Najzad, zemlje EU nisu gadljive na novac kojim prokaženi autoritarni režimi širom sveta kupuju evropsko oružje. A Nemačka, uz jeftin izgovor „državnog razloga“ ili posebne odgovornosti prema Izraelu i jevrejskom narodu, olako prodaje naoružanje kojim Netanjahuova ratna vlada nemilosrdno ravna Gazu i čisti od palestinskog naroda.

Umesto što Aleksandar Dikić nariče i jadikuje zbog Trampa i nove američke politike, odnosno „ranjene EU“, bolje bi bilo da se zapita zašto u poslednje vreme širom sveta na demokratskim izborima pobeđuju ili su u usponu desničari i ekstremni desničari?

Zaluđena masa birača, zaveden narod, nova populistička politika? Ili su za to krivi „mangupi iz naših redova“, kako je svojevremeno rekao Lenjin?

Nažalost, 9. maj politički zloupotrebljavaju sve strane: EU, Velika Britanija, Ukrajina i Rusija. A značajna 80. godišnjica pobede nad fašizmom/nacizmom u Evropi je bila poslednja prilika da sve države zajednički neposredno iskažu poštovanje malobrojnim živim učesnicima Drugog svetskog rata i odaju poštu ogromnim žrtvama koje su podnele, pre svega, istočne zemlje, uključujući i Jugoslaviju (po procentu nastradalih na trećem mestu iza Poljske i SSSR).

Razmere ratnog užasa još nisu potpuno sagledane. Pre nekih sedam godina je pisac Viktor Jerofejev izneo podatak koji je u ruskoj Dumi tek usput saopšten: da je stvarni broj sovjetskih žrtava bio 41.979.000 ljudi.

Može li se uopšte govoriti o pobedi ako je u ratu poginulo gotovo 42 miliona stanovnika, pita ovaj književnik. „Naših je u odnosu na Nemce skoro sedam puta više poginulo. Da zaurlaš od nemoći i tuge – da poludiš! Ali zašto je tako mnogo ljudi poginulo? Jesmo li loše ratovali? Loše komandovali? Ili smo to mi, pod komandom našeg Pira Pobednika svojim leševima Nemce prosto zatrpali?“ Da, Pirova pobeda, a, zapravo, tragedija i večni bol.

Tom nepojmljivom broju žrtava je došao da se pokloni i brazilski predsednik Lula da Silva i makar neko od omrznutih autokrata.

Autor je sociolog iz Pančeva

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.