foto EPA-EFE/BORIS PEJOVIĆ
Prošle nedelje gostovao sam u popularnom podkastu Vladimira Pavićevića, gde smo razgovarali o više tema: od toga kako popraviti obrazovni sistem u Srbiji, preko grešaka koje srpske vlasti prave u ekonomskom modelu, do razloga zbog kojih podržavam aktuelne studentske proteste i načina na koji fondacija koju sam osnovao pomaže nastavnicima i profesorima izloženim političkoj represiji.
Iako je emisija izazvala mnogo pregleda i komentara, čini mi se da je najveću pažnju privukla moja ocena da na predstojećim predsedničkim izborima treba ponuditi više opozicionih kandidata. Verujem da je moj domaćin razumeo logiku o kojoj govorim, budući da je i sam bio direktno uključen u procese smene autoritarnog režima u Crnoj Gori, gde je upravo takva strategija dala rezultat. Taj primer je dobro poznat i građanima Srbije.
Pritom, ne mislim samo na parlamentarne izbore u Crnoj Gori 2020. godine, kada je DPS poražen zahvaljujući tome što su opoziciju predstavljale tri različite liste, od kojih je svaka mobilisala svoje birače: koalicija „Za budućnost Crne Gore“, koalicija „Mir je naša nacija“ i pokret URA. Svi su bili protiv režima, ali je svako radio svoj deo posla i time doprinosio ukupnom rezultatu.
Još jasniji primer predstavljaju predsednički izbori u Crnoj Gori 2023. godine, kada je Milo Đukanović konačno poražen od Jakova Milatovića u drugom krugu. Međutim, u prvom krugu, pored Milatovića, kandidovali su se i Andrija Mandić, Aleksa Bečić i Goran Danilović — svi protivnici režima. NJihovo učešće podstaklo je veliki broj građana da izađu na izbore, jer je svaki od kandidata uspeo da mobiliše svoje biračko telo. Ukupno su četiri opoziciona kandidata osvojila oko 60 odsto glasova u prvom krugu, čime je izborna trka ušla u drugi krug.
Kolikom razlikom je Milatović pobedio Đukanovića u drugom krugu? Upravo sa oko 59 odsto osvojenih glasova — iako je u prvom krugu samostalno osvojio manje od 29 procenata.
Po mom sudu, upravo je prisustvo više kandidata bilo ključno za takav rezultat. Oni nisu samo izveli veliki broj birača na birališta i održali ih mobilisanim do drugog kruga, već su omogućili da do drugog kruga uopšte dođe. U situaciji „jedan na jedan“, lako je moglo da se desi da Đukanović pobedi već u prvom krugu.
Kada imate izbore sa samo dva kandidata, imate samo jednu šansu — jer neko od njih nužno osvaja više od 50 odsto glasova. Ako tu šansu propustite, nema popravnog u vidu drugog kruga.
Zašto je ova logika posebno važna za predsedničke izbore? Ne samo zbog njihove simboličke težine u našoj političkoj kulturi, već i zato što su prethodna dva dugovečna režima pala upravo na predsedničkim izborima. Poraz Slobodana Miloševića označio je kraj devedesetih, dok je poraz Borisa Tadića označio kraj dominacije stranaka bivšeg DOS-a.
Na parlamentarnim izborima režim može do pobede doći i postizbornom matematikom — D’Ontovom raspodelom mandata, manipulacijama izbornim listama ili preletanjem poslanika. Na predsedničkim izborima te mogućnosti su znatno sužene iz dva razloga:
1. glasa se direktno za ličnost, a ne za liste i mandate;
2. postoji drugi krug.
Upravo je drugi krug ključan u ovoj računici. U njemu se sabiraju glasovi svih protivnika režima, koji su u prvom krugu bili raspoređeni na različite kandidate. Zato je strategija jasna: u prvom krugu maksimalno povećati izlaznost, a u drugom se okupiti oko najjačeg kandidata i pobediti.
Izlazak više kandidata u prvom krugu povećava izlaznost i mobiliše različite grupe birača: one koji podržavaju studente, proevropsku opoziciju, nacionalnu opoziciju, ali i one koji su politički neutralni, oprezni ili traže neko novo lice. Takva visoka izlaznost omogućava ulazak u drugi krug, u kojem predstavnik režima nema velike šanse.
Ako se izbori svedu na jedan krug sa dva kandidata, šanse režima rastu. Posebno zato što će se medijskim zloupotrebama sprečavati okupljanje birača oko jednog kandidata. Poruka vlasti biće: „Ne glasajte za njega jer je previše levo ili previše desno; previše liberalan ili previše nacionalan; previše proevropski ili previše proruski.“ U drugom krugu te razlike blede, a birači glasaju strateški.
Zato smatram da protivnici ovog režima u prvom krugu treba da imaju više opozicionih kandidata — kandidata koji mogu da mobilišu različite delove biračkog tela, podignu celu zemlju na izbore, ubedljivo poraze kandidata SNS-a, ko god to bio, i tako sa snažnim mandatom uđu u veliki zadatak sređivanja Srbije.
Autor je naučnik, profesor na Univerzitetu Karnegi Melon (SAD) i osnivač Fondacije „Alek Kavčić“
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
