Posle bitke za Beograd

Poraženi se u neredu povlače s bojišta, broje „mrtve“ i vidaju rane, a pobednici se spremaju da ponovo, ovog puta trijumfalno, umarširaju i ustoliče se u Dvoru. Šta su pouke iz ove bitke?

Mislim, dve važne stvari. Prvo, da Aleksandar Vučić dugo neće predati vlast, recimo po ugledu na Si Đinpinga i Vladimira Putina, za koje se ovih dana u Kini i Rusiji traže institucionalne mogućnosti doživotnog vladanja.

Drugo, „obaveštavamo rodbinu, kolege i prijatelje“ da je Demokratska stranka posle ovih izbora i duge i teške bolesti preminula (u potpisu „ožalošćena porodica“).

Ne zna se koja je vest tužnija.

Izbori za glavni grad pokazali su savršenu spremnost i sposobnost Vučića da upregne i koristi sve resurse njegove Srpske napredne stranke ali i države Srbije za pobedu. Brutalno, posvećeno, motivisano, nemilosrdno, igrom na ivici fer-pleja i „crvenog kartona“ udarao je protivnike ispod pupka i po cevanicama. Hvalio se postignutim, obećavao kule i tunele, razbacivao se državnim novcem da okiti i betonira grad, delio pakete, nosio glasačke listiće „na noge“ starim i sugrađanima uplašenim od poledice, zahtevao „siguran glas“. I dobio Beograd.

Na konferenciji za štampu u nedelju uveče neskriveno je pokazao koliko mu je bilo važno da dobije prestoni grad. Ali i Bor, Sevojno i Aranđelovac. Po istom principu ponašaće se, kad budu raspisani lokalni izbori, i u svim preostalim opštinama i gradovima u Srbiji. NJegov cilj je, ma koliko to zvučalo paradoksalno u višestranačkom sistemu, da pobedi u svakoj opštini, obezbedi srastanje države i partije i tako stvori baznu političku i materijalnu pretpostavku za dugu vladavinu, satiranje opozicije i eutanaziju demokratije. Beogradski izbori pokazali su da je SNS završila stranačku „prvobitnu akumulaciju kapitala“, a konferencija za štampu na kraju izbornog dana bila je demonstracija čime Vučić raspolaže – ubojitim oružjima i raznim oruđima, savršenom logistikom, vernom vojskom, dobro obučenom pešadijom, mudrim stratezima i dovoljno pokvarenim oficirskim kadrom, bučnim dobošarima, gotovo neograničenim fondovima privatnog i državnog kapitala, strategijom i taktikom koje mu omogućavaju da zauzme i dugo vlada celokupnim prostorom Srbije. NJemu nesumnjivo smetaju i remete mu planove lokalni „džepovi otpora“ koji prave „leopardovu kožu“ od mape Srbije, on ih za sada toleriše ali u njegovim planovima Šabac i Čajetina moraju „pasti“.

S druge strane, među poraženima posebno je važan slučaj Demokratske stranke i svih njenih političkih froncli.

Mnogo je dobronamernih ljudi u nedelju uveče i danima posle izbora bilo šokirano činjenicom, ne da je Vučić pobedio, nego da su demokrate svih političkih boja nastale cepanjem izvorne Demokratske stranke potučene „do nogu“. Taj poraz strašno je zaboleo sve one u zemlji i skorijoj emigraciji koji su se sa Zoranom Đinđićem borili za novu Srbiju. Poraz demokrata na beogradskim izborima, iako bolan, malo koga je iznenadio. LJudi koji sada vode Demokratsku stranku i bivši lideri DS koji su u međuvremenu osnovali stranke-ćerke ne shvataju i teško se mire s činjenicom da ih je vreme „pregazilo“. Svojim štetočinskim delovanjem, nečinjenjem, bezidejnošću, koketiranjem s nacionalizmom i „levim skretanjima“, kukavičlukom, zbrajanjem deviznih dnevnica, zadovoljavanjem jeftinim strazburškim ćevapčićima, nesposobnošću, neznanjem, odsustvom vizije, bolesnim ambicijama, oportunizmom, izdajom Đinđića… gurnuli su članstvo i simpatizere daleko od Demokratske stranke. Ono što je većinska biračka baza Demokratske stranke – srednja klasa – pasivizirala se, demisionirala iz političkog života u anonimnost i prestala da se bavi javnim stvarima i poslovima. Manji deo članstva sklon klijentelizmu i navučen na državnu apanažu presvukao je dresove i prešao kod Vučića.

Demokratska stranka koja je 90-ih godina bila vertikala okupljanja svih pristalica moderne Srbije završila je svoju istorijsku misiju. Ovo što gledamo samo je otužno koprcanje nekolicine dokonih i sujetnih ljudi. Beogradski izbori bili su opelo Demokratskoj stranci. A nije moralo tako da bude jer građani koji veruju u ideale Đinđićeve partije još su tu, u Srbiji, istina nemali broj njih su u međuvremenu izgubili strpljenje i otišli u emigraciju.

Za agoniju Demokratske stranke i njeno umiranje odgovorna je plejada političara nedoraslih izazovima koji potresaju Srbiju posle ubistva Zorana Đinđića. Dok su se oni bavili „dvorskim“ spletkama i podmetanjima, gledanjem u ogledalce, rejtingom i marketingom istorija je prolazila pored njih, Srbija je trulila a Vučić okupljao snage za obračun u kojem mu je Srbija pala u šake kao gnjila kruška.

To što neki od njih sada pozivaju na okupljanje u demokratski front isprazna je retorika kojoj nedostaje vizija.

Autor je novinar