Davor Stipić/Foto: Privatna arhivaSećam se kako je u romanu „U zemlji poslednjih stvari“ Pol Oster napisao: ,,Kada živiš u gradu, naučiš da ništa ne uzimaš za sigurno. Zatvoriš oči na trenutak, okreneš se oko sebe da bi pogledao u nešto drugo i shvatiš da je ono što je bilo pred tobom odjednom nestalo. Kao što vidiš, ništa ne traje, čak ni tvoje misli.ˮ
Oster je dobro primetio da živeti u gradu znači biti svedok konstantnih promena koje dinamika urbanog života donosi: modernizacija, migracije, urbanizacija.
Međutim, teško je ne zapitati se da li ovakve transformacije imaju svoju fizičku granicu, iza koje svaka nova promena više ne predstavlja korak napred, već postaje duboka bora ili ružan ožiljak na ostarelom i umornom licu grada koje je nekada delovalo mlado i poznato.
Grad, pre svega, čine ljudi i mesta za koje smo sentimentalno vezani i prema kojima osećamo neku vrstu pristrasne i iracionalne ljubavi koja često ne mora da bude opravdana realnim razlozima ili kako je rekao Vudi Alen o svom rodnom Njujorku: ,,Prema njemu imam osećanja slična kao dete prema ocu kriminalcu, nije savršen ali ga volim.ˮ
Upravo ovih pet reči – nije savršen, ali ga volim, najbolje opisuju i moj odnos prema rodnom Užicu. Volim ga, ali mi se sve manje sviđa, jer ga preuređuju oni kojima grad ne znači mnogo.
Za poslednjih sedamdesetak godina ni Užice nije odolelo talasima što planske, što isforsirane modernizacije koja je nekad menjala, a nekad narušavala njegov vizuelni identitet.
Brojne urbanističke promene u Užicu sprovođene su decenijama bez svesti da identitet grada, kroz promene, treba da se razvija i nadograđuje, a ne da se gubi.
U periodu socijalizma, do ekstrema je dovedeno stanje opšteg društvenog diskontinuiteta koje je ostatke starog Užica posmatralo kao prostor za demonstraciju političkog i ekonomskog napretka, uglavnom bez mnogo senzibiliteta za njegovo kulturno i urbano nasleđe.
Ustaljena praksa da se identitet stvara ispočetka sa svakom novom istorijskom epohom doveo je do toga da je za vreme osmanske vlasti iščezao najveći deo srpskog srednjovekovnog nasleđa, u toku srpske nacionalne emancipacije u drugoj polovini 19. veka gotovo u potpunosti je uništeno tursko Užice, u socijalizmu sistemski su nestajali ostaci predratnog građanskog Užica, a danas se pod naletom novog kapitala uništava ono malo što je ostalo od svega navedenog.
Poslednje dve decenije obeležila je najezda privatnih građevinskih investitora, posebne vrste društvenih parazita, koji od svih civilizacijskih tekovina poseduju samo pare i koji, ovakvi kakvi su, što bi rekao Ljuba Simović ,,sa čorbom na prsluku, sa štalom u glaviˮ, imaju ničim zasluženu privilegiju da moj grad menjaju isključivo u skladu sa sopstvenim osećajem za profit.
U ovakvoj istoriji punoj prekinutih, obnovljenih ili pak izmišljenih tradicija, ništa nije uspelo tako čvrsto da se održi kao uporna istrajnost ovog naroda da uništava sopstveno kulturno i istorijsko nasleđe.
U toj misiji smo, istini za volju, ponekad imali i veliku pomoć naših dobročinitelja iz Evrope: nakon turskog napuštanja Užica, međunarodna komisija, minirala je ovdašnju tvrđavu, zatim 1944. godine Nemci, poslovično uvek pedantniji od nas, nisu nam ni ostavili priliku da sami batalimo one dve ćuprije – Đulića i Kasapčića, koje su nam preostale od Turaka.
Ali, kada se podvuče crta najduži je spisak kulturnog blaga koje smo sami uništili: još od predsednika užičke opštine Ilije Jokanovića koji je, u drugoj polovini 19. veka umesto da obnovi urušenu crkvu Ružicu, odnosno Šejhovu džamiju, njen materijal otkupio na javnoj licitaciji i od njega, na užičkoj Slanuši sagradio sebi kuću, preko rušenje Sokolane, upravne zgrade Tkačnice, rodne kuće akademika i srpskog premijera Ljube Stojanovića, Trumanove kafane, Popovića i Orlovića kuća, krađe ordenja prote Đurića iz Muzeja, devastacije kuće predsednika kraljevske vlade Miloša Trifunovića, nestručne i nasilne dogradnje hidrocentrale na Đetinji, pa do najskorijeg rizika da će i biseru modernističke međuratne arhitekture, kući Osipova gusenice investitorskih bagera dati novi, moderniji izgled.
Nekadašnji grad se polako gubi i postaje obično naselje, bezlični skup niskokvalitetne i arhitektonski bezvredne nove gradnje. Arhitekta Bogdan Bogdanović verovao je da se grad najbolje čita ako ga prođete peške, ali u knjizi koju pišu polupismeni, ne može čovek očekivati da pročita mnogo.
Autor je doktor istorijskih nauka i naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
