foto (BETAPHOTO/MILAN ILIĆ)Od samog početka studentskih protesta mislim da su oni sasvim drugačiji od svih do sada nam poznatih, što svetskih sa uticajem i na proteste ovde, što onih koji su bili vezani isključivo za prilike „ovde“. „Ovde“ je reč kojom sam zamenio imena država i sistema koje su se menjale a da se mi nismo pomerali, mislim na pomeranje u prostoru.
Da je bilo pomeranja u vremenu postaje jasno sve većem broju ovdašnjih preživelih žitelja, mislim na kretanje koje je do skora vodilo isključivo u prošlost, tako dragu srpskim partijama koje svoje ime počinju sa „srpsko ovo“ (srpsko ono).
Ukoliko, naravno, zanemarimo blagodeti tehnološkog napretka koji nas nije zaobišao ili ostavio po strani, jer takav scenario i nije moguć a i poklonici političkih ideja koje se svode na „srpsko ovo, srpsko ono“ vole prošlost na specifičan romantičarski, zanesen način dok u svemu ostalom obožavaju komfor koji je tehnologija donela i to sa akcentom na zapadnu tehnologiju.
Otud opčinjenost politikom istoka i spravama i tehnologijama poteklim sa zapada. Dakle, bez obzira što smo moja supruga i ja u startu naslutili da je ovaj protest u najvećoj mogućoj meri originalan i različit od svega do sada viđenog, sad to mogu i tvrditi i obrazlagati već jasno vidljivim argumentima.
Imaš li i ti, dragi moj čitaoče, osećaj makar da ovi mladi ljudi kao da nisu odavde i da „Mi“ i nismo njihovi prethodnici iako su „Oni“ do te mere fini da su nas (nekako, negde, znači) usvojili. Mene, pre svega, fascinira što sve vreme trajanja protesta ni kod jednog od aktera nisam video nimalo, brojem (nula) provincijskog kompleksa kojim smo „Mi“ sa ovih „naših prostora“ veoma skloni, od čega mi je povremeno muka.
Pretpostavljam da je ta velika pobeda nad kompleksom provincije otud što, kako sam već rekao, ovi mladi ljudi nemaju nikakvu potrebu da svoju originalnost bilo kome dokazuju i pokazuju, ona proističe iz njihove iskrenosti i fokusiranosti na stvarne probleme, a potom i njihove spremnosti da smisle, organizuju i deluju da bi te probleme razrešili.
Otud superiornost u medijskim nastupima kao i u nastupima među politički iskusnijim akterima. Pa shodno tome, mediji nisu ti koji ove mlade ljude fasciniraju, ma koliko oni razumeju i medije koriste zarad ispunjenja ciljeva koje su sebi zadali. I nama, nemojte misliti da ćete biti izostavljeni u ovom napokon vremenskom kretanju u budućnost, gde ćemo se, a studenti izgleda već jesu, sresti sa Zoranom Đinđićem.
Strah da ćemo se nakon nade koju su nam studenti probudili ponovo probuditi u svetu koji nismo uspeli da promenimo, neosnovan je.
Promena se već desila i ta je promena nezaustavljiva kao i sve što promiče ovim svetom. To što ponekad postoji tanka linija razdvajanja između straha i skrivenih želja. Strah u povratak na stanje stvari koje su nam poznate, makar bile na granici nepodnošljivosti, donekle je ljudski i za utehu nemoguća u stvarnosti.
No, posle svakog sutra dolazi prekosutra, koje kad dođe, nije više ni sutra ni prekosutra već danas. Dakle promena se već desila, a kako će i na koji način biti ozvaničena pokazaće nam mladi ljudi koji su nas usvojili i koji su nam oprostili.
Potrebno je da im bezrezervno pomognemo u tom maršu ka slobodi. Njima sloboda i budućnost, a nama spokoj i vera da u svemu tome ima i nas bar malo. I za kraj da budem sasvim jasan.
Otvorio sam prazan list na ekranu sa idejom da pišem tekst o ovoj bruci koju predsednik svojih glasača seje po svetu, a ispred i nas ostalih kojima odavno nije predsednik. Tu sam ideju imao, a napisao sam, i ne sve što bih mogao, tekst o našoj deci, mladim ljudima Srbije koji po tom istom svetu nose neku sasvim drugačiju sliku. Onda, uz mladost ove zemlje, dragi moj čitaoče, do slobode. Zasucimo rukave!
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
