Ratovi za retke minerale koji traju

Najduže za vreme vladavine Nemanjića, uključujući i despota Stefana Lazarevića sa njegovim Zakonikom o rudarstvu iz 1412, u kom periodu Stefan Uroš Četvrti Dušan Silni stvara prvo Srpsko carstvo, najmoćnije i najpoštovanije u ondašnjoj Evropi, uključujući i period u vreme Titove socijalističke Jugoslavije i vladavine Slobodana Miloševića.

To potvrđuje i najpoznatiji savremeni srpski rudar, akademik, profesor Slobodan B. Vujić:

„Prospekcijski pogled na rudarstvo Srbije u razdoblju 2000-2024. potvrđuje obrazac beskrupuloznosti neokolonijalnog liberalizma i teze da rudarstvo kao supstruktura deli sudbinu društva. Podrazumeva se da ovo nije binarno viđenje događaja u rudarstvu u prve dve decenije XXI veka već potvrda da je u uređenim, jakim, organizovanim i prosvećenim državama (Rimska imperija, srednjovekovna Srbija, Srbija u drugoj polovini XX veka), s jasno definisanim odnosima vlasništva (državno ili mešovito), rudarstvo, kao privredna grana od najvećeg (strateškog) značaja za državu, statusno zaštićeno s preciznom regulativom i pravilima kojima se štite mineralni resursi, ekonomski interesi, bezbednost i, na taj način, suverenitet države.“

Nakon okončanja Drugog svetskog rata, prvi rat za retke minerale na području Balkana, kao najbogatije regije ovim mineralima u Evropi po svim geografskim kriterijumima, najvećem poluostrvu azijskog kontinenta, povele su početkom 1999 godine 19 najmoćnijih država „Zapada“ članica NATO-a, bombardovanjem SR Jugoslavije.

A, evo kako dugogodišnji britanski izveštač sa bliskoistočnih ratišta Robert Fisk, poznati novinar londonskog „Indipendenta“ u broju 437 od 21. juna 1998. u svojoj reportaži: „Zlato za koje su Srbi spremni da ubiju i poginu“, priziva drugi „Boj na Kosovu polju“:

„Pola milje ispod Kosova, u hodnicima koje su gradile generacije rudara, gde se kapljice vode slivaju među zidove zbog kondenzacije, a znoj klizi ispod mog radničkog kombinezona, Branislav Dimitrijević me je kucnuo po ramenu. Lampa pričvršćena za moj šlem preletela je preko vlažnih zidova kroz izmaglicu od prašine između nas. Okliznuo sam se po šini uskog koloseka i zakoračio unazad u sloj blata i vode koji mi je skoro izuo čizme. U svetlu lampe video sam Dimitrijevićev osmeh, ‘Sada ste u srcu Kosova’, uzviknuo je. ‘i ja ću vam pokazati kosovsko zlato’.

Krenuo sam za njim u sledeći horizont, zadihano se penjući u mraku prema udaljenom žutom svetlu od koga je dopirala rika čudovišta. Ogromna mašina za sečenje stena, koja je sekla podzemni svet Kosova.

Isparenja su nas pekla u plućima, ali rudari oko mene, koji su se tako mnogo znojili da su im lica sva u prugama od prljavštine, kretali su se u polumraku kao panteri. Mašina, najveća te vrste na svetu, urlala je sa kraja jame u klaustrofobiji.

Dimitrijević se sagao, podigao komad prljave stene i pružio ga meni, a ja sam ga skoro ispustio u prašinu koliko je bio težak. Skinuo je svoju lampu i usmerio sijalicu prema mojoj ruci – u steni se sada presijava ruda. ‘Vidite na šta sam mislio?’, upitao je. ‘ovo je kosovsko zlato. Možete ga zadržati kako biste shvatili’. Stena je bila vlažna i topla, ali što sam više gledao, više je svetlucala u hiljadu zvezdica koje su se odbijale o zemlju koja nije videla svetlost dana od kako je Bog stvorio reke i mora…

Nacistička Nemačka je razumela njihov značaj. Oni su Prištinu, prestonicu Kosova, dali italijanskim okupatorskim snagama 1941, ali Nemci su se uselili u Stari Trg koji su izgradili Britanci severno od Mitrovice, koristeći jugoslovenske radnike da obezbede stalni dotok minerala za Rajh za topove i podmorničke flote admirala Redera (više od 40% potreba za olovom Nemci su podmirivali iz Trepče – N.B.). Čak i danas, kombinat Trepča izrađuje municiju i akumulatore za podmornice, zajedno sa topljenim zlatom i srebrom.

Nemački nadzornik je sedeo u istoj kancelariji gde sada 58-godišnji Novak Bjelić štiti krunski nakit Srbije…
‘Istorija nije počela sa mnom’, kaže gospodar Trepče, šireći svoje snažne prste da pokaže dokle doseže njegova kraljevina. ‘Čak i Rimljani su vadili srebro nedaleko odavde. Imamo ukupno 14 rudnika – i 8 flotacija – i imamo drugu po veličini topionicu u svetu i 17 fabrika za dalju preradu metala’. Hvata me za ruku onim svojim prstima snažnim kao čelik… Ovo je čas politike, ali i nauke.

Bjelić kao munja prelazi iz metalurške proizvodnje na hemijske izvore električne energije, proizvodnju akumulatora za automobile, podmornice, fabrika za izradu nakita, strateški značaj olova i na fabriku za preradu lovačke municije – što ne znači da ona ne može odmah da se prebaci na proizvodnju prave municije…

Na zidu se nalazi njegova velika fotografija, gde nasmejan živo razgovara sa dobrim prijateljem Slobodanom Miloševićem…

‘Mi uglavnom izvozimo za Francusku, Švajcarsku, Grčku, Švedsku, Češku Republiku, Rusiju i za Belgiju, tim redosledom,’ kaže ‘Mi smo međunarodna kompanija, naša budućnost leži u ulaganju…’

Posle više od sat vremena, naišao sam na Dimitrijevića. Vrteo je glavom. ‘Ovde su počeli svi problemi na Kosovu’, rekao je. ‘Ovo je rudnik gde su Albanci započeli štrajk i sedeli zatvoreni u rudniku. Ovde je počelo. I ne znamo gde će se sve završiti.'“

Na žalost istorija nam se ponavlja, tako da počev od samog nastanka trećeg milenijuma i tzv demokratskih promena, pod vođstvom DOS-a, ovu najsigurniju i najprofitabilniju granu privređivanja, eksploataciju retkih minerala i nafte, prepuštamo strancima što traje sve do današnjih dana. Prva moderna eksploatacija nafte – petroleuma počinje 1859. u SAD-u a tek 1952. u Srbiji, s tim što je drevna kineska civilizacija 600 godina pre nove ere znala za petroleum.

Beskrupulozno uništavanje celokupne srpske privrede počelo je sprovođenjem „tranzicije“ odnosno pljačke svega postojećeg uz pomoć „kriznih štabova“ pod neposrednim rukovodstvom Nebojše Čovića, potpredsednika prelazne vlade Srbije 2000/2001.

Rudarsko-metalurško-hemijsko-poljoprivredni kombinat Trepča predstavlja u to vreme eklatantan primer i putokaz sa svojom poslovnom maksimom „OD RUDE DO NAKITA“, kako vrednim radom može da dođe do preporoda nacije: „Nekoliko decenija u nazad proces iseljavanja (iz Metohije i Kosova) je išao u jednom smeru, prema centralnim delovima Srbije, dok danas imamo obrnut ciklus, bar u onome na šta Trepča može da utiče a svedoci smo da se ljudi iz svih krajeva Republike javljaju da rade u Starom Trgu. To su ljudi iz Vojvodine, iz centralne Srbije, iz južne Srbije, Vranja, Čačka, Niša i drugih gradova. Znači da ljudima koji rade u Trepči moramo omogućiti da ostvare povoljnu egzistenciju sebi i svojoj porodici, da ostvare nivo života koji će garantovati njihovu stabilnost, zadovoljstvo i sreću“, izvod iz novogodišnjeg intervjua generalnog direktora datog listu „Trepča“ u broju 16, na stranici 3, od 21. decembra 1998. godine.

„Imajući u vidu spektar uticaja i delovanja kombinata Trepča, koja je u svom sastavu imala i proizvođačke kapacitete van sfere rudarstva sve do poljoprivrednog dobra za proizvodnju hrane, pedantni statističari su izračunali: kad Trepča radi, više od 300.000 ljudi neposredno ili posredno ostvaruje svoju egzistenciju u poslovanju i saradnji sa ovim privrednim sistemom“ (kolumna „Vrednost Trepče je nemerljiva“, „Politika“ od 31. oktobra 2018. godine).

Nedavno usvojenu Strategiju upravljanja mineralnim resursima Srbije do 2040. godine sa projekcijom do 2050. od strane aktuelne vlasti, moraju pratiti i izmene i dopune Zakona o rudarstvu, koje će jasno definisati odnose vlasništva (državno ili mešovito – nikako potpuno privatno), da bi se napustila zavisnost od stranih država i investitora, a što je bilo naročito izraženo za vreme vladavine kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, i da konačno opet postanemo bogata, jaka i suverena država.

Autor je bio generalni direktor Trepče tokom poslednje decenije 20. veka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.