Foto FoNet Milica VučkovićVažna antropološka odrednica, činjenica da čoveka od ostatka živog sveta odvaja kultura, jer je čovek jedino živo biće koje stvara simbole, daje im značenja i uz pomoć njih komunicira pomalo je nepoznata i zaboravljena u današnjoj Srbiji koja klizi u preddruštvena stanja.
U prevodu, bez kulture nema ni čoveka kakvog danas poznajemo. Zahvaljujući kulturi, čovek je društveno biće i samo takav može biti i opstati, premda odnos prirode, društva, kulture i čoveka nije jednoznačan.
U nominalnom smislu, kultura je sve: od arhitekture i institucija, kuvanja, preko umetnosti do nauke i jezika.
Različiti segmenti kulture imaju različite „produkte“ koji samim stvaranjem, a naročito kroz prostor i vreme dobijaju uža i opšta simbolička značenja kroz koja se podruštvljujemo i gradimo identitet. Nekad su ti simboli opredmećeni, nekad misaoni, ontološki, neretko su to reči (jezik) i svi su podjednako važni.
Ukratko, ako svega gore pobrojanog nema, nema ni čoveka, već prirodnog stanja i principa životinjskih hordi.
Od dolaska na vlast, Srpska napredna stranka je državi oduzimala atribute državnosti, srušila sve stubove društva (obrazovni, pravosudni, zdravstveni i sistem socijalne zaštite), antagonizovala i dehumanizovala čitave društvene grupe, prokazala mišljenje, proglasila sebe, odnosno jednog čoveka za vrhovnog arbitra, merituma stvari. To je stanje opšteg rata svih protiv svih. Suveren je samo jedna osoba, izvan i iznad svih zakona. Otuda toliko nasilja, dok nas on sedeći u dvorcu gleda zadovoljno masteći brke.
Zlikovcima i nikogovićima prirodno stanje odgovara, jer u njemu vlada nered, bezakonje, nasilje, otimačina, beda, glad, pravo jačeg, tu stanuju robovi a ne građani.
Kultura omogućava građane i misao, kritičku misao, društvo, utemeljenje u osećajima čovečnosti, dakle pretnju njihovim „nadnaravnostima“.
Sa razvijenom svešću o važnosti zatiranja kulture zarad sopstvenog opstanka, naprednjačka vlast je upregla sve mehanizme kako bi došla do cilja, koristeći se zanemarivanjem, nacionalističkim strategijama kulture, stvaranjem nasilne, amorfne i nemoralne novoklase i fizičkim uništavanjem spomenika kulture, mesta sećanja, kulturno-identitetskih simbola i preobrazdom već postojećeg, učitavanjem i davanjem potpuno drugih značenja onome što je za društveni opstanak važno.
Tako je na red došao i Beogradski sajam koji mora nestati pred najezdom kriminala, primitivizma, prljavog kapitala i investitorskog urbanizma.
Sajam nije samo arhitektonski biser, spomenik kulture, simbol Beograda i Srbije, već mesto otpora, susreta misli, znanja i saznanja i personifikacija modernosti. Koliko ga je proslavila njegova arhitektura, još više ga je proslavila namena, a ponajviše upravo aktuelni 66. Međunarodni beogradski sajam knjiga.
Verovatno su svi građani Srbije makar jednom posetili sajam knjiga u okviru školskog dana. Dugo godina je najmasovnija kulturna manifestacija u regionu bila svečani praznik knjige, mesto susreta lepe reči, pametne, plemenite misli i znanja sa čitaocima. Odisao je drugačiji sjaj, disao se neki drugi vazduh, promovisala humanost, lepota i dobre navike. U knjigama je sve, čitava istorija, komika i tragika civilizacije i ljudskosti. Bez knjiga nema nas, svesti i znanja o nama samima.
Nekada su se đaci na sajmu susretali sa Andrićem i Kišom, danas sa Šešeljem. Nekada ih je literatura na sajmu podsticala i učila da vole, spoznavaju lepotu i otkrivaju svet a danas ih Šešelj stavlja u tamnicu ideje mržnje, nasilja i mračnih polja ljudske prirode.
Šešeljevo mahnito zločinačko delovanje upotpunjuje šarenilo potpomognuto prisustvom zvaničnih i nezvaničnih starleta koje pišu nekakve knjige iako ni govorni jezik nisu savladale, dok kolone mlađarije čekaju da ih pipnu i „opale“ selfi.
Ništa neočekivano. Pre fizičkog uništenja, simbolima treba oduzeti značenje ili ih promeniti.
Jeste, poseduje sajam i onu drugu, izvornu, autentičnu stranu, samo što ona čuči u polumraku, marginalizovana i tiče se prijatelja, poznanika i istomišljenika kojima ti mali prostori simulacije slobode i smisla umiruju savet i daju minimalan osećaj života.
Rušenje sajamskog kompleksa najavljeno je pre aktuelnog sajma knjiga. Uprkos toj činjenici izdavači, knjižari, pisci, čitaoci i kako se ono kaže „kulturni radnici“ (valja postoje kulturni i nekulturni) su pohrlili u sajamske hale (kako će se ispostaviti, veliki broj zbog Šešelja i starleta).
Na ljudskom nivou, samorazumljiva je takva reakcija. Izdavači i knjižari čekaju priliku da prihoduju, pisci da se promovišu i upoznaju sa čitaocima, čitaoci da kupe nešto jeftinije knjige i sretnu omiljene pisce.
U zapećku je ostala najava rušenja sajma i saznanje da je posle skoro sedam decenija ovo poslednji sajam knjiga na tom mestu.
Pred tom činjenicom bledi svaki izdavački, kulturni i ekonomski interes knjižara, pisaca i čitaoca.
Ako nam nije dovoljno stalo što se godinama unazad na sajmu promovišu ratni zločini i zločinci, prostaštvo, primitivizam i prostitutke kao poželjan društveni model, ako se nismo bunili protiv toga, protiv rušenja sajma moramo.
Ne postoji nijedna uzvišena misla, estetko-etička kategorija i kulturno-moralni stav koji može poslužiti kao izgovor ili objašnjenje za manjak bunta i višak pristajanja.
Ovogodišnji sajam pod ovakvim okolnostima se nije trebao održati. Bojkot ove manifestacije od strane svih bi mogao biti mera stvari u datim okolnostima i u odnosu na problem.
Ostaci društva (ono malo zdravog tkiva koje preživelo) se moraju udružiti, bolje organizovati, pobuniti i radikalizovati.
Nemamo više vremena i prostora za simulacije i simulakrume, bledunjave otpore i izgubljene bitke. Ako ne odbranimo sajam, uskoro će cela Srbija i svi mi zajedno sa njom trajno biti izloženi na Sajmu užasa.
Autor je predsednik Društva za održivu budućnost – Koraci
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
