Orvel među nama: Srbija pod okupacijom

Ukoliko biste ukucali u bilo koji pretraživač na internetu naslov ovog teksta, pred vama bi se našlo mnoštvo odrednica, uglavnom istorijskog usmerenja. Odmah biste uočili linkove sa naslovima o austrougarskoj, bugarskoj i nemačkoj okupaciji Srbije u Prvom svetskom ratu, potom Srbiju, kao deo tadašnje Kraljevine Jugoslavije, okupiranu od strane Nemaca, Mađara, Bugara, Albanaca u Drugom svetskom ratu, te gomilu ostalih odrednica koje uglavnom govore o nasilnom upadu neke strane vojske na teritoriju naše države, što bi u osnovnom značenju reči i trebalo da predstavlja okupaciju.

Dobra stvar je, kako za temu ovog teksta tako i za sve nas, da je u većini definicija značenje pojma „okupacija“ navedeno kao „privremeno zauzimanje ili osvajanje teritorije“, dakle nešto što je vremenski ograničeno. I to je, nažalost, sve što je u čitavoj ovoj priči dobro. Retko koja odrednica, pak, govori o unutrašnjoj okupaciji, tj. onoj kada politička „elita“ na vlasti samovoljno okupira sopstvenu državu i od nje napravi lični posed, mučan i turoban za život običnih građana. Takva, unutrašnja okupacija gotovo nepovratno urušava državu ostavljajući tragičnije posledice po stanovništvo i sam razvoj od spoljne okupacije.

Kako je moguće da napad iznutra bude temeljniji i razorniji od onog spolja? Nismo li oduvek učeni da je opasnost spolja najveća pretnja našoj državi i društvu? Do odgovora nije teško doći. Mobilizacija svakog društva prema pokušaju spoljne okupacije je u najvećem broju slučajeva munjevita, patriotski i nacionalno obojena, te povrh svega solidarna. To nažalost nije slučaj sa unutrašnjom okupacijom države i društva, jer je većina stanovnika uopšte nije svesna.

Duboko retrogradna, opasna i manipulativna u svojoj prirodi, unutrašnja okupacija deluje poput virusa i to onog koga većina ne primeti duži vremenski period, a kada se to ipak desi – čitavo društvo već odbrojava poslednje dane svoje terminalne faze bolesti potpuno nesposobno da se odbrani, razorenog imunog sistema, na rubu duhovne i fizičke propasti. Iz pomenutog se da zaključiti da je unutrašnja okupacija države ozbiljna bolest, veoma rezistentna na blage oblike lečenja.

Cilj takve okupacije je potpuna kontrola svih segmenata društva, porobljavanje državnih institucija, gušenje bilo kakve slobodne misli, svojevrsna cenzura i autocenzura, neprekidna manipulacija nad stanovništvom, vređanje i ponižavanje zdravorazumskog razmišljanja, te mentalna i fizička prisila koja dovodi do potpunog sloma svih vrednosti koje su osnov svakog normalnog demokratskog društva. Nije teško sve prethodno pomenuto prepoznati u današnjoj Srbiji kojoj najveća opasnost preti upravo iznutra i to od sopstvenih političkih i kriminalnih „elita“, a mnogo manje od nekakvih imaginarnih neprijatelja spolja.

Teško je još uvek sve ovo objasniti jednom značajnom delu stanovništva Srbije koje po navici slabije koristi sopstvenu glavu, te po inerciji bira da veruje nekom opskurnom vođi dovoljno iskvarenom da zastupa isključivo sopstvene interese. Neki podržavaju takvog vođu zbog manjka kognitivnih sposobnosti, neki iz sebičnih interesa, a nemali broj njih jer su ucenjeni. Nijedan od pomenuta tri razloga ne predstavlja olakšavajuću okolnost za bilo koga od pomenutih.

Normalnom i čestitom čoveku je teško razumeti kako je uopšte moguće da neko od naših sugrađana sprovodi okupaciju sopstvene države, te drži u poluropskom položaju svoje sunarodnike pod stalnom pretnjom batinanja i policijske prisile ukoliko se pokaže i najmanja neposlušnost i otpor prema sveprisutnom i sveznajućem gospodaru današnje Srbije. Kako bi taj naš poluropski položaj što brže degradirao u potpuni ropski položaj, potrebno je u potpunosti sprovesti okupaciju državnih institucija, pogotovo onih vitalnih za funkcionisanje svake demokratske države – policije i sudstva.

Dakle, uspostavljanje mehanizma u kojoj te doslovno jedan te isti čovek brutalno prebija na ulici, potom te hapsi, ispituje, i na kraju osuđuje zbog samog izlaska na tu istu ulicu, jeste vrhunac unutrašnje okupacije države kojeg se ne bi postidela ni spisateljska imaginacija jednog Džordža Orvela. Pojedini časni profesionalci koji istupaju u javnosti i ogoljavaju ovaj sistem u potpunosti, bivaju maltretirani i šikanirani, pod stalnom pretnjom, ucenom i praćenjem, čak i nakon njihovih smena i otpuštanja.

Takvi ljudi su neobično dragoceni za dubinsko otrežnjenje ovog naroda jer predstavljaju najveću opasnost unutrašnjim okupatorima države budući da su kao deo sistema imali neposredan i detaljan uvid u sve prevare, laži i manipulacije koje okupatori vrše nad sopstvenim narodom. Danas je ozbiljan problem to što ste uopšte živi i što mislite svojom glavom, te se ne slažete sa totalitarnim sistemom u sopstvenoj državi.

Problem je što izražavate revolt prema sistemskoj bolesti koja je ušla u sve pore društva – nijedan segment više ne funkcioniše na zdravim osnovama jer to nije u interesu vladajuće kaste, kao ni njihovih ucenjenih podanika iz Ćacilenda koji su trenutno angažovani kao parapolicijske formacije u specijalnim misijama batinanja širom zemlje, a u cilju zastrašivanja i razbijanja protesta nezadovoljnih građana.

To „razbijanje“ jeste doslovno razbijanje glava, zuba i noseva, te nanošenje različitih vrsta ozbiljnih fizičkih, a samim tim i psihičkih povreda. Zašto je vladajući režim odlučio da započne konačni obračun sa građanima Srbije? Jednostavno, ukoliko bi unutrašnja okupacija bila okončana i stanovnici Srbije dobili svoju državu nazad, slobodnu i demokratsku ovaj put, najveći deo unutrašnjih okupatora bi završio u nekoj od tih oslobođenih institucija – kazneno-popravnih zavoda Republike Srbije.

Zato je nužno da se to što pre desi tako što će svi slobodnomisleći ljudi udružiti sve svoje resurse i civilizovano okončati ovu pogubnu unutrašnju okupaciju naše Srbije. U suprotnom, bojim se da nećemo imati više šta da oslobađamo jer uskoro neće ostati ni ovo malo od države, trenutno priključene na mehaničku ventilaciju, a samim tim ni nas koji nismo ni po koju cenu spremni da nastavimo podanički da obitavamo – bez dostojanstva, integriteta i elementarne pravde kao preduslova svakog normalnog života.

Autor je redovni profesor na Katedri za engleski jezik Fakulteta za pravne i poslovne studije „Dr Lazar Vrkatić“, Novi Sad

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Još vesti iz ovog grada

LSV: Pravna pomoć svima koji su na udaru tužilaštva u slučaju zvučni top

Protest ispred Rektorata u Novom Sadu: Traže ponovno glasanje o reizboru profesora Vladimira Mihića

Protest podrške profesoru Vladimiru Mihiću

Miljenku Jergoviću uručena nagrada „Aleksandar Tišma“