Što važi za nas, ne važi za njih: Autorski tekst Čeda Nedeljkovića

Sekundirao joj je Milenko Jovanov, vođa naprednjačke grupa u srpskom parlamentu. Argumentacija: Obradović je bio savetnik Nenada Popovića dok je ovaj bio ministar bez portfelja u vladi baš Ane Brnabić. Greh mu je što se od proruskog ministra Popovića okrenuo Đilasu koji je prozapadno orijentisan.

Ovde se postavlja bar dva pitanja: prvo. za koju opredeljenost „navija“ sama premijerka – istočnu ili zapadnu, jer sama Vlada, a i predsednik države prihvataju obe i, zavisno od same situacije, više naglašavaju jednu ili drugu; a onda, da li bi Obradović bio napadan da se priklonio svome prezimenjaku Bošku koji se zalaže za saradnju sa Rusijom.

Kako god da se okrene, kritika je nelogična pogotovu što se pomalo odnosi i na Popovića koji je bio ministar u njenoj vladi. Ali, postoji i logika političke koristi koja se svodi na to: napadati što žešće sve one komi mogu biti opasni konkurenti u predizbornoj trci.

Primetno je da je na najžešćem udaru Dragan Đilas i svi koji njega podržavaju. Da li su naprednjaci procenili da je on najopasniji protivnik?

Naprednjaci su se deklarativno založili za dostojanstvenu predizbornu kampanju u kojoj će raspravljati o političkim stavovima i idejama, a neće se vređati protivnici. A kako se oni ponašaju?

Dakle, promena političkog opredeljenja se uzima kao neprihvatljiva pa se onda kopa po biografiji protivnika da bi se našli podaci da se on što više ocrni. I narodu kaže: eto vidite kakav je on. Slaba tačka, vrlo slaba je u tome što kritičari nisu čisti i što se njihova prljava biografija vuče za njima kao dugačak rep koga ne mogu da se otarase. Ljudi iz vrha SNS-a su menjali političke opcije zavisno od toga „kako vetar duva“.

Goran Vesić, ministar u naprednjačkoj vladi, bio je funkcioner u Demokratskoj stranci, Milenko Jovanov u Demokratskoj stranci Srbije, Aleksandar Martinović, kao Šešeljev radikal, nazivao je Vučića mafijašem.

Da u politici ne važe nikakvi etički principi (Makijaveli) najbolje potvrđuje praksa Srpske napredne stranke. Dok protivnike „razapinju na krst“ zbor promene političkog opredeljenja, širom otvaraju vrata ljudina iz drugih stranaka koji su napustili prethodnu i prihvatili njihovu opciju.

Sećate li se koliko je koliko je ministarka građevine u Vučićevoj vladi Zorana Mihajlović napadala Milana Stamatovića iz stranke Zdrava Srbija tražeći da odgovara za pranje novca, zaštitu kriminala i sve one nelegalne građevine na Zlatiboru. Svi njegovi gresi zaboravljeni su pred izbore. Raširenih ruku primili su ga naprednjaci u svoju koaliciju iako je promenio politički stav.

Tomislava Nikolića, bivšeg predsednika države, izvukli su iz naftalina jer potrebna im je njegova pomoć pred izbore. Niko ga ne pita od čijeg je novca sagradio crkvu zadužbinu u svojoj Bajčetini.

Na čiji račun je on postao ktitor? I vlast ne pita ko je dopustio njegovom sinu Radomiru da nelegalno sagradi vikend kuću na obali Save u Novom Beogradu.

Zaboravljeno je i to da je njegova supruga Dragica primljena za počasnog člana Udruženja likovnih umetnika Srbije što je izazvalo buru negodovanja ne samo među umetnicima nego i u široj javnosti. Hoće gospođa da bude srpska Eleonora Ruzvelt. U pomoć je pozvan i Vojislav Šešelj. Kad preti opasnost, dozvoljen je pakt i sa crnim đavolom.

Taj princip što je dozvoljeno nama, nije njima podseća na narodnu priču Ero i kadija u kojoj za Erinu kravu važi ćitap, ali ne i za kadijinu. Ili još bolje pristaje jedna afrička anegdota. Pitali jednog plemenskog poglavicu šta je moral. On je odgovorio:“Moralno je kad ja pokorim susedno pleme, ubijem njihovog poglavicu i njegovu ženu dovedem sebi.“ Na pitanje šta je nemoralno, odgovorio je: „Nemoralno je ako on to učini meni.“

Autor je profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.