Sviraj to opet, Sem

Da li se neko seća, a to nije bilo davno, kakve su sve izjave, pa čak i note, razmenile ambasade Srbije i Hrvatske 2016. godine, povodom 75 godina od dana ustanka u Hrvatskoj 1941 (13. jul, Srb, Lika), ili iste godine 5. avgusta, kad su jedni slavili, a drugi tugovali, zbog proterivanja 200.000 Srba iz Hrvatske?

A šta tek da kažemo o stalnom smanjivanju broja žrtava u Jasenovcu i Srebrenici i fašističkom divljanju i komemoraciji u Blajburgu?

Čitav je Balkan, od Bugarske do Slovenije, posejan grobovima, jamama, stratištima, gde je na delu bio fašizam, rasna i verska diskriminacija, zločini protiv čovečnosti, genocid.

A to nije bilo u srednjem, već u 20. veku, usred Evrope! I nikako da se prestane sa tim, i nas prema drugima, i drugih prema nama, ali i nas prema sebi i svojima.

Što kaže u jednoj pesmi divni pesnik Đorđo Sladoje: „Preko trnja i kupina, Uroš juri Milutina/Goni Milan Mihaila, obojicu mutna sila /Kroz lagume, kroz dvocevke, oko groba i koklevke/ Lažnog cara goni mali i još nisu posustali!“

Tako se lako danas, u svakodnevnom govoru političara, ali i novinara, potežu reči poput fašista, izdajnik, strani plaćenik.

Oni koji te reči izgovaraju svakoga dana dodaju sve više tegova na tu stranu i povećavaju do te mere broj onih kojima su te reči upućene da se običan, normalan čovek pita u kojoj smo to mi koloni stajali u svim proteklim ratovima?

U kakvoj mi to zemlji danas živimo?

Ako se nama danas poput Nemaca, u nekoliko istorijskih navrata, put izgubio u sumraku diletantskih interpretacija nacionalnog interesa i ako se ništa bitno ne promeni u dominirajućim nacionalnim slikama naše bliže prošlosti i sveta uopšte, teško da možemo željenom brzinom zakucati na vrata civilizacije.

Citirajući čuvenog Keneta Klarka u nekada briljantnoj televizijskoj seriji „Civilizacije“, jedan od kolumnista lista Danas i sam se, kao i Klark, pita: „Šta je to civilizacija?“

Jesu li to ulice, gradovi, trgovi, je li to vodovod i kanalizacija, putevi, zakoni i običaji, način života, brisanje nosa maramicom, a ne rukavom?“ Klark kaže da ne zna tačno, ali odmah potom prikazuje sliku crkve Notr Dam u Parizu, ali i Svetu Sofiju u Istanbulu i našu Gračanicu na Kosovu. I sve postaje jasno.

A šta su sve neki nazovinovinari u Srbiji napisali u tabloidima nakon izbijanja požara na crkvi Notr Dam pre nekoliko godina?

To su oni isti ljudi koji su tako pisali i kad su gorele džamije, a njihovi pandani u susedstvu kad su gorele pravoslavne crkve.

I tu se dolazi do ključa obraćanja ljudi, jednih prema drugima. Niko nema pravo onoga ko drugačije misli, ili se sa njim ne slaže da naziva fašistom, izdajnikom.

Preporučujem svakome, zbog toga što treba da se pomete najpre sopstveno dvorište, da pročita poslednji tekst pravnika, istoričara, akademika, Slobodana Jovanovića, napisanog daleke 1957. godine u Londonu, gde je i umro u progonstvu, godinu dana posle toga.

Tekst nosi naslov: „Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera“.

Tada će nam biti jasno da se nismo ni približili vratima, a kamoli zakucali na njih, vratima na kojima piše civilizacija.

Do njih se stiže ako se građanske slobode neprekidno brane, ako se pretnje sa kojima se one suočavaju jasno vide. Trenutak u kome ljudi prestanu da veruju kako je demagoga i lažnog vođu moguće sprečiti u nameri da počini najgore stvari jeste onaj u kome sa sigurnošću možemo da kažemo da je već prekasno.

Autor je arhitekta