Foto: Privatna arhiva„Pesnik je u svojoj biti usamljen. Bez usamljenosti nema pesnika i jednako:ne postoji pesnik koji se ne oseća usamljenim. Niko kao pesnik ne oseća i ne boji se prolaznosti kratkih perioda u kojima nema samoće. Nema slave, ni popularnosti koje to mogu otkloniti, čak, neretko, dodatno doprinose samoći. Neko se sa time izbori za života. Odrekne se samoće, pronađe sreću, smisao, sunce, odrekne se pesništva. To po pravilu želi i sneva svaki od nas. „Do vraga svi stihovi, želim svoje parče osmeha pod suncem!“, rekao je jedan od njih.
U redu, priznajem, ja, ali tu izjavu samoproklamujem izjavom iza koje će stati svaki pesnik, a pre svega jedan od najvećih, Toma Zdravković.
Pre četiri dana pogledao sam film o njemu. Ako se neko razume u Tomu, to bi trebalo da budem ja, pa ako i prečesto moje mišljenje nije značajno, ovde vala jeste.
Film je i po tom, mom mišljenju pun pogodak. S jedne strane, reklo bi se, to nije bio tako težak zadatak. Snimiti film o pravom narodskom pesniku i pevaču, onome u kojeg se kune svaki nadničar, rudar, zemljoradnik, a uz kojeg tajno i krišom rida i sujetni univerzitetski profesor ili doktor, ne može biti pretežak zadatak.
Međutim, zadatak i jeste zapravo pretežak, jer treba prikazati pesnikov život, koji je u biti samoća. Sve ono što nije taj kratak, krvavim stihovima otkupljeni deo dana(ili noći), kada pesnika ima ko slušati. Ali slušaoci uvek odlaze svojim uređenim životima, a ostaje pesnik. Sa mrakom, sa jesenjim jutrom koje dolazi, sa sobom, sa tišinom.
Bjelogrlić je uspeo nemoguće: prozreo je samoću pesnika i pevača oko kojeg su se ljudi otimali da ga zagrle i prozreo je bazičnu dobrotu čoveka ogrezlog u sve moguće poroke. Ta bazična dobrota Tome Zdravkovića ispoljena u njegovom, nikada ciničnom osmehu prema teskobi života, za mene je najveće dostignuće filma.
Nije slučajnost ni to što se film završava, tvrdim, najdubljom i možda najvažnijom Tominom pesmom „Šta je to u meni“. Komercijalni film o Tomi ne bi imao vremena, ni prostora za pesmu poput ove. Toliko ima sigurica, čašolomnih pesama, da jedan komercijalni filmski sadržaj o njemu nikada ne bi rizikovao sa sporom, melanholičnom, apstraktnom, ali, jebi ga, najvažnijom. Bjela je sve to prepoznao. Što će reći, pre svakoga iz publike poštovao je i shvatio slojevitost Tome Zdravkovića, pa tek onda o njemu snimio film. Prava je sreća za sve nas što se na mestu producenta filma o Tomi Zdravkoviću našao dobar i skroman čovek, jer je to jedini način da i na platnu dobijemo verodostojnog Tomu, istinski dobrog, velikodušnog i skromnog.
Ipak, nešto se nikada ne menja. Toma ipak ostaje sam. Poslednja pesma, „Šta je to u meni“ počinje na završetku poslednje scene. Svi oni koji su tokom projekcije suze ronili u više navrata, momentalno ustaju i napuštaju bioskopsku salu. Tomin glas im sa platna peva „… šta je to u meni, što me tako boli, možda su životi, jecaji vremena, ili neka vrsta davno izgubljena, što još sa mnom živi, što me u smrt vodi“, ali to je već kraj projekcije, fajront u kafani, šta vam volja, trenutak kada kod ljudi više nije vreme za taj hobi koji se zove poezija, pesma, kafana.
Suze će se obrisati, neprežaljene ljubavi će očas posla opet postati prežaljene. Pesniče, hvala na ovom olakšanju (lepo je bilo razgovarati sa tobom za pisoarom), želimo ti prijatan ostatak večeri. Toma i pred ovako ogromnom publikom, kakvu, verujem, nije nikada doživeo, ostaje sam. Hm, nisam planirao, ali pišući shvatam da baš ima pesmu sa nazivom „Ostao sam sam.“ Jesi Tomo. Jesmo.
Parafraziraću Branka Miljkovića „Tomu će svi slušati. Ali, hoće li iko ostati da sluša i kada pesniku ponestanu reči?“. Juče je bilo 30 godina od smrti najvećeg prijatelja tužnog čoveka i najčešće zaboravljenog prijatelja svakog srećnog čoveka.
Autor je pravnik
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
