U školu kao po kazni 1

I onda se prisetimo da već godinama postoje primedbe da je naš školski sistem okoštao u „štrebanju“ fakata, umesto da se orijentiše ka osposobljavanju učenika za primenu znanja.

Ali, pritom, zaboravljamo još jednu, izuzetno važnu primedbu: programi su preobimni, neprilagođeni uzrastu i PROSEČNOM detetu i ne stimulišu ljubopitljivost, niti neguju specifične sposobnosti deteta.

Već i inače preglomazni programi se deci dodatno otežavaju ambicijama pojedinih nastavnika koji misle da je njihov predmet najvažniji i koji kao da pripremaju buduće nobelovce iz njihove oblasti, umesto da prosečne učenike osposobe za usvajanje osnovnih znanja.

Ono što je možda najveća prepreka jesu programi i udžbenici koji nisu primereni kognitivnom razvoju prosečnog deteta određenog uzrasta. Daću samo par primera.

U Bukvaru za prvi razred (izdavač LOGOS), u drugom mesecu školovanja, kada su prešli tek 10 slova azbuke, prvaci imaju za domaći zadatak da od razbacanih reči: „petom na stan je Janin spratu“ – sastave pravilnu rečenicu! Podsećam da je u pitanju domaći zadatak, a da deca tek sriču, što znači da mora neko od starijih da im pročita zadatak.

A šta je sa onom decom čiji roditelji ne mogu da postignu da zajedno sa decom „pohađaju“ školu? Šta će biti sa onom decom čiji roditelji nemaju orijentaciju ka usvajanju školskih znanja i nezainteresovani su da pomažu deci oko domaćih zadataka?

Najveći raskorak između kognitivnih sposobnosti prosečnog deteta i programa, uočava se u matematici. Navešću i primer (domaćeg) zadataka (udžbenik matematike izdavača LOGOS) iz prvog polugodišta prvog razreda: „Izračunaj razliku, ako je umanjenik sledbenik broja 7, a umanjilac broj 6“.

Na stranu što i ovaj zadatak dete koje sriče treba da pročita – ono ovaj zadatak treba i da razume! A da bi razumelo, ono prvo, treba da ima usvojen pojam cifre, zatim da bude sposobno da formira vizuelnu predstavu sleda cifara, da bi pronašlo „sledbenika“ određenog broja, a na kraju (ali najvažnije) treba da shvati apstraktne pojmove umanjenika i umanjioca.

Sve do 11 godine, prosečno dete može da rešava logičke (i matematičke) zadatke sa konkretnim pojmovima, ali ne može da barata sa apstrakcijama.

Očito je da su naši tvorci matematičkih zadataka usmereni na male Ajnštajne, a nije ih briga kako će prosečno dete usvojiti elementarna matematička znanja.

Šta je rezultat ovakvih programa? Ishod je da se 80-90% prosečnih i ispodprosečnih đaka oseća frustrirano u školi i sistematski gubi motivaciju za obrazovanje, a usput im se urušava i samopoštovanje. U školu se ide kao po kazni i veći deo ovih učenika napušta školu što pre može.

I onda se začudimo što na poslednjem Pisa testu dobijemo rezultat koji govori da je kod nas 40% učenika nepismeno za matematiku i 38% nepismeno za ostale oblasti.

A znate li zašto su Finci i Estonci najbolji na Pisa testovima? Zato što njihova deca vole školu.

Autor je profesor kliničke psihologije u penziji

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.