Ubacivanje falangi u skupštinu 1Foto: Privatna arhiva

Naravno, reč je o prorežimskim medijima na kojima se ovaj potez veliča kao još jedna genijalnost predsednika SNS.

U parlamentarnoj praksi i uređenim parlamentarnim demokratijama, takva promena ne bi dolazila u obzir samo par meseci pre izbora.

To vam mogu potvrditi Nenad Čanak i Čedomir Jovanović.

Naravno, Čanak i Čeda iz devedesetih, ova dvojica naprednijih verzija, oberučke prihvataju nekada za njih skandalozne promene.

Poziv na bojkot odgovornih činilaca ovoga društva je uzdrmao režim koji nije verovao da stranke neće istrajati u toj nameri.

Kao posledicu imamo ovu i slične ideje, od kojih su neke već predstavljene u javnosti, ali „biće tu i nekih iznenađenja“ poput ideje o snižavanju cenzusa.

Pritisci i ucene nisu urodili plodom, posredovanje delegacije iz EU nije donela željene rezultate.

Zaista, kako će na ovaj najdemokratskiji izum u istoriji reagovati činioci evroatlanskih država, koji su našu političku scenu često kritikovali poslednjih 30 godina kao isuviše nacionalističku?

Da li će možda takvu sliku promeniti još primitivniji nacionalisti kojima će biti postavljen „lopovski“ da nekako preskoče troprocentni zidić.

Da li će njihovo namerno zatvaranje očiju na ubacivanje u parlament neukih jurišnika vladajuće partije popraviti sliku parlamentarnog i političkog života Srbije u svetu?

Ovaj pokušaj stezanja svilenog gajtana oko parlamentarizma u Srbiji liči na onaj iz juna 1991. godine.

Sudbinski je vezan za današnje nosioce vlasti u Srbiji.

Nakon smrti narodnog poslanika ostalo je upražnjeno mesto, te su održani dopunski izbori po većinskom dvokružnom sistemu na izbornoj jedinici u Rakovici, na kojima je već u prvom krugu ispao veliki Borislav Pekić, a nakon drugog kruga u parlament ušao Vojislav Šešelj.

Do tada ne baš ugledna demokratska procedura u srpskom parlamentu, postaje zapravo zlatno doba postkomunističke višestranačke scene. Vojislav Šešelj je kao batina služio vlasti Slobodana Miloševića protiv nevelike grupe opozicionih narodnih poslanika.

Primitivizam, ološki vokabular i antidemokratska postupanja sa ulice slila su se tada u Narodnu skupštinu. Počelo je zaluđivanje nacije i prvi pravi rijaliti na ovim prostorima.

To se pokušava i danas, da se bilo kakav opozicioni glas uguši.

Ubacivanje falangi u skupštinu ravno je Kaligulinom izboru konja za senatora.

Zamislimo samo taj idilični ambijent novog sastava parlamenta. Iako će ovaj potez vladajuće stranke njima odneti koji poslanički mandat pod firmom SNS, na drugoj strani dobiće sjajnu opoziciju koji navodno predstavljaju desnu ili levu Srbiju, a zapravo ne predstavljaju ništa.

Biće pravo uživanje gledati verbalne gladijatorske borbe raznih desničara iz epruvete, ko je veći patriota ili još veći izdajnik.

Ili gledati puštanje krokodilskih suza nad sudbinom manjinskih zajednica bilo kojeg profila.

Za gladne glasače neće biti hleba, možda dobiju pelene, ali će igara i zamajavanja biti na pretek.

Ono što predstavlja vrhunac zabave, a zapravo oduzima dostojanstva svim građanima, posebno onim koji se ipak odluče ili budu prisiljeni i ucenjeni da izađu na ove i ovakve izbore, biće potvrda ispravnosti svake odluke vladajuće partije ili koalicije koju će, uz tapšanje po ramenu, uvek podržati jedan deo tobožnje opozicije.

To će biti jednoumna i jednopartijska skupština sa više frakcija koje služe kao zamena za istinski pluralizam. Ekstremne jurišničke grupe nastale u istim laboratorijama kao i one devedesetih godina, poput Arkana, dobiće politički kišobran u vidu poslaničkog imuniteta.

To im daje odrešene ruke da po ulicama vijaju opoziciono nastrojene građane, mašu bejzbol palicama i pištoljima iz crnih džipova i automobila.

Glavni zadatak će im biti opkoljavanje i gušenje prave opozicije na najradikalniji i najbrutalniji način. Uterati strah u kosti građanima i naterati ih da postanu podanici.

Što bi rekao Ivica Dačić i njegovi socijalisti u vreme Miloševića: „Hteli ste demokratiju, evo vam je“, namerno nudeći haos i pervertiranu verziju demokratije.

Cilj je bio predstaviti njihovo jednoumlje i jednopartijsku državu kao mnogo bolji i uređeniji sistem od demokratija dugog trajanja.

Jedina prava demokratska promena izbornog sistema bila bi prelazak, za početak, na kombinovani (mešoviti većinsko-proporcijalni) izborni sistem, koji bi u narednoj deceniji mogao da pruži stabilnost i građanstvo obrazuje i navikne na prednosti demokratskog uređenja, a nakon toga da se pređe potpuno na većinski sistem.

Na lokalnom nivou, sa takvom promenom i praksom bi moralo da se započne odmah.

Naravno, potrebno je još niz mera koje bi pratile ozdravljivanje parlamentarne demokratije.

S obzirom da je za takve promene kasno, a i tendencija je da se ide u potpuno suprotnom smeru, jedini put je bojkot i vanparlamentarni način političke borbe.

Da bi opstala i nastavila borbu, pravoj opoziciji ne preostaje ništa drugo nego da definiše ciljeve i osmisli načine i sredstva, pozove građane na aktivni bojkot i kanališe svako nezadovoljstvo naroda ili pojedinih socijalnih grupa.

U ovoj hazarderskoj igri narod najviše gubi jer najviše i ulaže, dok kartaroški prevaranti pune džepove njihovim novcem, kao i poslednjih sedam i po godina.

Parlamentarna demokratija je ugrožena! Neka se postaraju svi da otadžbina ne pretrpi štetu.

Autor je istoričar i član Narodne stranke