Uskrs između Hrista i kladionice

Koliko sam ja nekad voleo Uskrs! U vreme kad je njegovo obeležavanje bilo lep porodični praznik pun šarenih jaja, podsećanje na hrišćansku tradiciju naše civilizacije donosilo je i u moj dom spokoj i uživanje. U mom jugoslovenskom detinjstvu, imao je, priznajem, i dodatnu čar zabranjenog voća, jer ga socijalistička država sa humanim likom nije zvanično slavila, gledajući nerado na nas, kojima su roditelji pisali neubedljiva opravdanja za razredne starešine zbog izostanka svoje dece iz škole na Veliki petak. Humani lik je ipak preovladavao nad komunističkom doktrinom, pa nije bilo strogih ukora i kazni, jer su se zvaničnici uglavnom pravili Toše i gledali na drugu stranu dok Uskrs, Božić, slava ne prođu.

Od kad su se komunistička deca prerušila u desničarske nacionaliste i pravoslavlju odane rodoljube pa preuzela vlast, za tili čas otišlo se u drugu krajnost: danas ko ne posti nije muško, svi se krste prolazeći pored crkvenih hramova (čak i autobusom i tramvajem), a mediji nas na dnevnoj osnovi podsećaju koji se svetac kog dana slavi i kako, takoreći nas podučavaju šta se „nikako ne sme“, a šta valja kog dana raditi, da bi se pokazalo ko je dobar hrišćanin, a naročito pravoslavac. Kao da smo na teološkom fakultetu.

U mojoj kući Uskrs, Božić i slava se obeležavaju kao uvek, diskretno i u krugu porodice, niko od mojih bližnjih ne mora da nosi kajle sa teškim krstovima oko vrata i na njima razapetog „gimnastičara“, kako su Hrista nazivali novokomponovani ruski pravoslavci kad je propao komunistički bastion, da bi pokazali svoju versku pripadnost. Biti vernik i u kojoj meri lična je stvar, i mada su države i crkve svih vremena uvek šurovale, njihovi resori i delatnosti su zakonom razdvojeni. Bar bi tako trebalo da bude – radi ugleda obe institucije.

Ali naše nije vreme umerenosti pa se iz jedne krajnosti (zakonom nametnutog ateizma) otišlo u drugu – u skorojevićko pobožno prenemaganje pred kojim pravi vernici imaju, što bi rekla omladina, „transfer blama“. Doduše, ruku na srce, naši i te kako požuteli mediji već odavno pretvaraju sistematskim socijalnim inženjeringom tradicionalni građanski – da ne kažem evropski – sistem vrednosti u nakazni rijaliti čija elita postadoše spodobe čije je mesto u birtijama na ibarskoj magistrali, pa ni odnos prema veri u svakodnevnom životu nije izuzetak.

Na šta konkretno mislim: na Veliki petak, voditeljke na mnogim televizijskim kanalima bile su u crnim haljinama, oplakujući implicitno Hristovu smrt, kao da im je umro komšija; na društvenim mrežama bili smo minulih dana zatrpani navodnim vestima (koje to nisu) kako političari, pevaljke, influenseri i ostala viđena bratija slavi Uskrs – pardon, Vaskrs, jer smo se, izgleda, vratili na arhaičnu varijantu imena tog praznika – kao da je to neki posebno kreativni čin svake individue, a ne porodično okupljanje oko trpeze, tucanje farbanim jajima i odlazak u crkvu.

Čak i Politika, naš istorijski najugledniji dnevni list – a o pištolj-štampi da i ne govorimo – objavio je u svom uskršnjem trobroju dvadeset sedam članaka vezanih za Uskrs! Nije me mrzelo da ih prebrojim. Osim dva teksta na naslovnoj strani, uključujući izvode iz poslanice Srpske pravoslavne crkve, objavljeno je deset tekstova na pet posebnih tzv. „uskršnjih strana“, dok su sve rubrike dnevnika sadržale pride uskršnje tekstove (ukupno deset), uključujući i rubriku filatelije, kao i dodatak KNU (četiri) i dodatak Magazin (tri). Malo provincijalno, je l’ da?

Pomalo sam zbunjen: ni bliskoistočni rat koji preti da našu civilizaciju pretvori u patišpanj nije dobio toliko prostora kao Uskrs; pri tome Uskrs je redovan hrišćanski praznik koji se slavi svake godine, zna se unapred kada, pa nije, da tako kažemo, baš neka novost ni senzacionalna vest. Pokušavam da se setim da li sam ikad u Njujork tajmsu, Veltu, El Paisu, Mondu, Korijere de la sera, Gardijanu, u bilo kojim ozbiljnim novinama hrišćanskog sveta, ikad pročitao u jednom izdanju dvadeset sedam tekstova o tome ko, kako, gde slavi Uskrs i kakvu nam pouku praznik nosi.

Da li ova pseudoverska euforija treba da dokaže da su Srbi najstrasniji hrišćani/pravoslavci? Ili je favorizovanje verskog eskapizma još jedan znak regresije našeg društva čiji je pogled nepokolebljivo uperen u prošlost, a ne u budućnost? S ponosom se ističe da sve više mladih odlazi u crkve i u njima nalazi utehu i spas. Kao i u kladionicama. Jer, čini se, mladi na kojima svet ostaje više veruju u čudo Hrista & Maxbeta nego u napredovanje radom i sticanjem znanja. Pre nekoliko godina, anketa među beogradskim maturantima pokazala je da više od pedeset odsto njih ne zna šta je Berlinski zid. Kladionica ima dvostruko više nego škola.

U nekim manastirskim konacima, kažu, ugrađuju se jakuzzi, a mercedesi su poređani uredno kao cepanice oko bogomolja. Nije loše, kao primer za ugled. Sve češće čitamo kako je izvesni političar, poslovni čovek, estradni umetnik bio na toj i toj liturgiji. Pa šta? Do juče, to je bila lična stvar. A danas? Odlazak u crkvu je vest – skorojevićki in. Znam da će mnogi ovaj tekst doživeti kao bogohuljenje i ustvrditi da je za veru, za crkvu, vezana afrmacija našeg nacionalnog identiteta; ali nije tako, ne zavaravajmo se: Uskrs i drugi verski praznici deo su pripadnosti velikoj hrišćanskoj civilizaciji, a ne neka posebna povlastica našeg naroda.

Kao pisca, uvek me obraduje kad naiđem na dokaz kolika je snaga fikcije. U umetnosti. Vera, međutim, postoji jer čovek ne može da pojmi sopstvenu konačnost, niti da pronađe egzistencijalni smisao ako sebi ne ostavi mala vrata do onostranog. Zato je neophodna, od pamtiveka, ali je i dalje fikcija. Verujem da se zrnce nade u posthumnost i neki viši smisao postojanja gnezdi i u duši najokorelijeg ateiste. Jer što bi rekao Sartr, „kad bog ćuti, mogu mu se pripisati svakojake izjave“.

Ali dok umetnička fikcija pokušava da stvaranjem alternativnih svetova pomogne čovečanstvu da bude bolje, verska fikcija – od pećinskog animizma do teoloških traktata velikih monoteističkih religija – često je bila uzrok najstrašnijeg nazadnjaštva, kataklizmičnih ratova, progona, lomača, masakra koji ne bi trebalo da budu čak ni iskušenje a kamoli sastavni deo modernog društva poduprtog znanjem i naukom a ne preznoverjem.

Autor je književnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.