Čak i ovde danas u Srbiji gde jedna cela stranka, kao što je ona g. Velje Ilića, rado preuzima opasnu i nigde nikad u svetu zabeleženu odgovornost na sebe, sa manje-više direktnom preporukom, da se njeni članovi i simpatizeri nikako ne vakcinišu protiv nove vrste gripa – jedva da još ko tako rado kao donedavno u tzv. anketama na ulicama, priznaje da bezvizni režim u šengenski region nije baš ništa naročito.
Činjenica je da to jeste osvajanje prostora i sloboda kretanja, a značaj zasad najbolje znaju oni što su masovno to uživali u vreme danas omrznutog socijalizma. Ostaje uverenje da će na kraju draž „drugih“ otkriti i generacija mladih koja je ne svojom krivicom, ali ni evropskom (njih 85 odsto) bila zatočena u navodno „patriotskim“ granicama.
Gotovo svaki od stanovnika Srbije koji je živeo i putovao decenijama bez viza ima razna dobra iskustva sa sigurnim pasošem u džepu i čak konvertibilnim (mada ne baš i preskupim) dinarom što su bez problema prolazili mnoge granice, uz kredit sa JAT-ovim „er liftom“. Mladi su davali prednost niskim cenama železnice putujući (sa Ferijalnim savezom i kartom „interreil“), železnicom po celoj Evropi za male pare. Iako danas nema toga, biće novi pronalasci kao što su „lou kost“ avio-kompanije i povoljnosti na železnici koja, za razliku od ovdašnje, ima i lepe vagone i brze pruge. Ipak, najveće priznanje ondašnjim prilikama bezviznim u danas simboličnoj godini 1989. (pre 20 godina što je verovatno u istoriji tek jedan tren) kad su Nemci iz Istočne Nemačke preko Mađarske u pušećim trabantima prelazili na austrijsku stranu, protestujući protiv života kojim su živeli.
Nezaboravno je kako je mladi par s bebom u naručju na austrijskoj strani rekao ovom reporteru: „Možemo da vam pričamo što god hoćete, ali vi iako iz socijalizma, baš kao ni ovi na zapadu, nikad nećete shvatiti šta znači ne moći preći granicu, ostati zatvoren, izolovan, uhapšen.“ Bilo je to neposredno posle obilaska tadašnje češko-mađarske granice gde su mađarski policajci opominjali da se „ne približava njima“. Imali su tada ti Česi i Slovaci, verovali ili ne, puške na gotovs okrenute prema Mađarima, reporterima, svima. Ubrzo se i ovde saznalo ono o čemu je govorio mladi nemački par, šta znači biti bez pasoša, tražiti vize, ostati izolovan, i to po sopstvenom izboru što je bilo najtužnije. Već 1992. na granici između (još) Jugoslavije i Mađarske bilo je isto kao svih prethodnih decenija, samo obrnuto. Kod njih svetlost na još starim oronulim benzinskim pumpama, ovde mrak, a autobus koji prokišnjava prolazi kroz Vojvodinu gde se na nekim jedva osvetljenim mestima može videti izlog samo sa konzervama graška.
Zašto je to uopšte sada važno, samo kao sećanje nekog luckastog nostalgičara? Mnogo više od toga: ne zaboraviti kako je sve počelo, ko je počeo i šta se sve posle tragično događalo i to (za svakog normalnog u potpunoj neverici) u ime patriotizma i Srbije! U međuvremenu se mnogo šta promenilo u Evropi, i na Istoku i na Zapadu (čak i u Srbiji gde je stranka zbog koje je država bila izolovana i parija ponovo na vlasti), pa je i sadašnje putovanje bez viza bio neki prirodni sled, koji jeste i uspeh ovdašnje proklamovane proevropske politike, mada se često ljuljala na razne strane, oslanjajući se na sve novije „stubove“.
Ipak, pitanje je „čemu vatromet, čemu takav ritual, šta je to slavio Beograd i Srbija na takav način, gotovo paganskim performansom, kad je država bila pod „viznim embargom“ i posle pada Miloševića i posle promena od 2000, dakle punih devet godina (malo za istoriju, previše za ljude). Najverovatnije zato da bi se vidljivo dokazalo kako i ovde vladaju Evropljani: DS, SPS, ali i naprednjaci Nikolićevi u novije vreme, pa da se ne zaboravi kad dođe vreme izbora. Da se zna da ovde žive tako srećni, ali i moćni Evropejci što imaju prava da već sutra ne priznaju evropsku deklaraciju o Srebrenici, kao što ne priznaju ni holokaust u Srbiji, što štampaju antisemitsku literaturu, amnestiraju kvislinge, za razliku od momaka nazvanih dezerterima koji nisu hteli da idu u Miloševićev rat protiv dojučerašnjih drugara, pa još ne mogu zakonski da im skinu mrlju nepatriotizma. Uteha je valjda „privremena mera“: ako sad dođu za praznike ići će kući, a ne u zatvor. Poklon države Srbije.
U međuvremenu nasilničke grupe navijača koje su imale svoju ulogu u patriotskom razaranju Jugoslavije, a imaju je očigledno i danas (kao što se otkrilo da članovi nekih mafija imaju legitimacije policijske) osećaju se dovoljno moćne zbog jakih leđa da ubistvom prete – novinarki, glasniku njihovih zlodela.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
