Vlast se ne plaši toliko kritike i protesta, već koordinacije političkih protivnika

Ipak, to su samo reči utehe, jer konsolidacija je prividna, i vlast se suočava sa problemima na više nivoa. Činjenica da predsednik Srbije ne može da ode u Novi Sad bez strogo režiranog događaja sa statistima jeste ozbiljan pokazatelj delegitimizacije na simboličkom nivou. Dodatak na to je i nemogućnost organizovanja proslave značajnog državnog praznika u Orašcu jer im je i ta tema preuzeta, pa nemaju više svoj verbalni i oportunistički monopol na patriotizam.

Protest u Valjevu, na koje se nadovezuju protesti širom zemlje zbog prebijanja studenata u Novom Sadu, ukazuju da potencijal nije iscrpljen i vlast nije uspela da bunt naroda koji se izliva na ulice prevede u razočarenje i apatiju, na čemu zdušno radi. Uz to, lokalni protesti poput ovih protiv bizarnih megalomanskih projekata kao što je bio generalštab ili sada akvarijum u okviru parka u Beogradu će se tek nizati.

Zbog toga i mnogo čega još, nekonsolidovana vlast se nalazi u stanju dugotrajne političke erozije i primorana je da koristi sve više resursa za isti nivo kontrole. Glavna udarna pesnica su im ostali sumnjivci različitih fela, maskirani kriminalci povratnici koji tuku i zastrašuju ljude. To znači da je upotreba regularnih snaga bezbednosti na partijskim zadacima veoma upitna. Strah od zauzeća Pionirskog parka je i dalje veoma prisutan jer je taj prostor i dalje ograđen i naružen.

Dodatno, na spoljnopolitičkom planu balansiranje koje je bilo relativno uspešno, a nije izum ove vlasti već sudbina malih zemalja, ne daje više rezultate, a proklamovani partneri poput Evropske unije se omalovažavaju. Glasnogovornici i relativizatori režima ponavljaju istu, naučenu, poruku da će se ta zajednica uskoro raspasti i da mi nemamo šta tu da tražimo. Ali većini je jasno da situacija, u kojoj se nalazimo, jedino odgovara vlasti i povezanim interesnim grupama koje rade šta požele zbog sopstvene koristi.

Poslednjih dana, vlast je pojačala svoje aktivnosti koje liče na kampanju, ali izgleda da je u pitanju još jedan pokušaj diktiranja medijskih tema. I tu su neuspešni. Predsednik obećava neke izbore u toku godine, ali njemu se ne može verovati, a verovatno ni sâm još uvek nije siguran koji je najbolji trenutak za njihovo raspisivanje.

Ipak, iako uzdrmana kao nikada do sada, vlast se ne plaši toliko kritike i protesta, već koordinacije političkih protivnika. Prevashodno se to odnosi na studente koji mogu da generišu najveći broj glasova u budućnosti. Nedostatak definisane alternative i koordinacije aktivnosti i dalje omogućavaju predsedniku da bude opažen kao politička konstanta iako je osporavan. I tako preživljava nadajući se boljim vremenima, koja neće doći.

Takođe, EU ili širi zapad, traži predvidljivost, u smislu da nema geopolitičkog skretanja i nema masovne represije tako da postoji prećutni dogovor da opstane stanje kakvo jeste – izvikana stabilokratija. Niko nije zadovoljan tim stanjem, a naročito vlast, ali i dalje ne želi da pomeri iz nulte tačke proces pristupanja EU jer svaki korak koji vodi ka demokratizaciji uzurpiranih institucija direktno je slabi i dodatno ometa lukrativne poslove njenih predstavnika.

Vraćanje dela opozicije u skupštinske klupe, neki ih nisu ni napuštali, je još jedan element odakle vlast crpi mrvicu legitimiteta. Istinsko napuštanje skupštine bi ubrzalo raspisivanje izbora, ili dodatno rasplamsalo krizu legitimiteta vlasti. Pogrešni koraci parlamentarne opozicije koji su se nanizali u skorašnjoj prošlosti su doveli u pitanje njihov opstanak, tako da je na njima da razmisle šta i kako bi trebalo rade sledećih meseci.

Sve navedeno znači da vlast opstaje ne zbog svoje snage, već zbog trenutnog nedostatka političke artikulacije sa druge strane i funkcioniše po principu inercije, ali samo do raspisivanja izbora. Jer njihove jalove taktike napada propitivanjem ko su studentski predstavnici na budućoj listi, mantra da nemaju program i da su protesti nasilni ne daju rezultate. Štaviše, kad se budu raspisali izbori, iskristalisaće se tri do četiri tačke političkog minimuma oko kojih će se okupiti svi koji iskreno veruju u promenu vlasti.

U međuvremenu mora se raditi na razgradnji poluga koje drže vlast. Uz proteste treba i dalje tražiti institucionalne partnere pored univerziteta.

Uprkos animozitetima prihvatanje konvertita, odnosno preletača koji imaju težinu, lomi vladajuću strukturu. To onda omogućava i finansijskim krugovima da traže alternativu, bezbednosnom aparatu da ne gubi reputaciju – da ne primenjuje silu i lokalnim vlastodršcima da počnu da kalkulišu. Sistem se ne lomi spolja, potrebni su unutrašnji rascepi.

Prihvatanje pojedinih predstavnika ili grupacije opozicionih stranaka nije nikakav čin izdaje moralnih vrednosti, jer, na kraju krajeva, niko od njih nije zakoračio ni u šta što podseća na mulj u kome se SNS kreće.

Ali ako se ovako nastavi, ako nesvesno većina građana ne želi nikakve rizike iz straha od nepoznatog, već koristi proteste samo kao ventil, čemu se vlast raduje, ako većini političkih protivnika vlasti, odgovara status quo, jer niko ne želi da preuzme odgovornost za ono što nas čeka posle SNS-a mi ćemo nastaviti da živimo u stanju iznuđenog kolektivnog kompromisa.

A to će trajati dok se ravnoteža straha ne poremeti i dok izdržavanje korumpiranog sistema ne postane preskupo, što ćemo, nažalost, svi osetiti na svojoj koži. Tek onda će promene biti neminovne. Tako da bi bilo bolje, po celo društvo, da do promena dođe pre nego kasnije, jer će biti manje bolne i jeftinije.

Autor je osnivač Centra za razvoj Srbije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.