Vreme nevremena

Da bi nas u ritama i s požutelim slikama na ivici suza brzo ostavila,

Daleko odlazeći, trajno obogaljila i do jada opustošila.

I kao da nam ni stare knjige, ni meditirajuće šetnje mudrost, razboritost i ravnotežu nisu vratile,

Nisu nam onu nasušnu utehu i spokojstvo donele,

Već su turobne godine opake bolesti, nesanicu i strah,

Surovi svet i okolinu bez milosti ogolitile.

Olujni vetar ratove, nasilje, nepravdu, bedu i otuđenost je naneo,

Sunce nam je iz očiju nadu, sjaj i lepotu kao gumicom izbrisalo,

Sa bledih suvih usana blagotvorni osmeh se zadugo uklonio.

Vreme nevremena od zlih ljudi nas nije zaštitilo,

Štaviše, samo je novo seme podela, laži, licemerja, primitivizma i mržnji posejalo.

Umesto prirodnog i čistog, množinu onog veštačkog i prljavog prenelo.

Brojne smo zaboravili istinite odgovore,

Posrnuli, spotičući se o nadošle mračne zore,

Noseći traume, nezarasle ožiljke i doživotne bore.

Umesto živosti i ostvarivih maštanja plodnosti,

Divotne muzike zdravlja, raskošne nežnosti i svekolike bistrine radosti,

Vodimo duge, nemušte razgovore.

Dok pod nogama bahatih manipulatora, leže kultura, moral i autentične ljudske vrednosti.

Mahnita brzina, novčana grabež, politička pohota i razvrat moćnicima je glavu i telo ozbiljno pomela,

Boga, duhovnost, čast, plemenitost i dobrotu od većine udaljila.

U nas neodgovorne i pasivne raspolućenost, tugu, bol i brigu usadila.

Bezgraničnu sujetu, sebičnost, zavist i osvetu mnogima zapatila,

Oživela ili do besmisla pojačala.

Pa izgleda tako da nam je tešku sudbinu za svagda,

Umnogome zasluženo, (i) našom sopstvenom krivicom,

Odsustvom vizije i neodlučnošću,

Čvrsto i duboko zapečatila.

Zoran R. Tomić, profesor univerziteta

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.