Vučić rešio da po svaku cenu uništi postojeći državni univerzitet

Druga se tiče načina na koji se akademska zajednica može približiti unutrašnjem konsenzusu i tako kao institucija postati jedan od najbitnijih društvenih kritičkih subjekata distanciran od svake vlasti.

Oni su shvatili da se taj unutarakademski široki konsenzus u pluralističkom kontekstu ne može zasnovati ni na bilo kojoj ideološko-političkoj koncepciji niti na bilo kojem teorijskom pogledu na svet.

Ideološko-političke koncepcije povezane su nužno sa partijskim programima (pars = deo) i tako bi u akademsku zajednicu nužno uvodile pristrasnosti stranačkog tipa i time bi je rascepljivale na niz međusobno suprotstavljenih grupacija.

S druge strane, pokušaj uzdizanja neke teorijske koncepcije na pijedestal jedine teorije koja navodno na najdublji način objašnjava svet i društvo imao bi utopijski karakter i totalitarne implikacije i tako bi vodio ka gušenju slobode istraživanja i pluralizma teorijskih koncepcija.

Prema tome, akademska zajednica se može u najvećoj meri ujediniti na principima koji su neutralni kako u odnosu na ideološko-političke (stranačke) programe, tako i na teorijske poglede na svet. Iz toga sledi da osnova za njeno ujedinjavanje leži u isključivo čisto formalnim, dezidelogizovanim principima na kojima počiva pravna država kao srž autentičnog parlamentarnog sistema.

U parlamentarnom sistemu sve može imati svoju alternativu osim samih formalno-pravnih pravila igre koja važe za sve građane, dakako i za predstavnike vlasti jer su i njih izabrali građani kao izvorni nosioci suvereniteta. Na zalaganju za uspostavljanje naznačenih nadstranačkih principa, tj na odlučnom zalaganju za ustanovljenje pravne države kao nužnog uslova za adekvatno funkcionisanje parlamentarizma, akademska zajednica se uzdigla na nivo jedine institucije koju postojeći režim nije uspeo da pokori.

Time je ta institucija čiji sastavni deo predstavljaju studenti postala „trn u oku“ režimu jer ga je ona uzdrmala do temelja, osvešćujući i mobilišući ogroman deo građana i različitih segmenata društva i tako jasno obelodanjujući da postojeća vlast nema legitimitet.

Zbog toga je Vučić rešio da po svaku cenu uništi postojeći državni univerzitet. Da bi tome pokušaju dao privid legalnosti i zasnovanosti, u vladu je postavio neke ličnosti sa akademskim zvanjem. Kada to kažem, mislim pre svega na ministra prosvete Dejana Vuka Stankovića, kome je namenjena uloga da kao predsednik grupe za izradu novog zakona o visokom obrazovanju potpiše tekst na čiji sadržaj on neće imati nikakav uticaj a čije bi implikacije bile – ukidanje autonomije univerziteta.

Na takav zaključak navodi prethodno već usvojena nezakonita uredba kojom se predavačima na univerzitetu smanjuje broj sati posvećen naučno-istraživačkom radu u toj meri da se njome obesmišljava sam pojam univerziteta: ne postoji nijedan fakultet na svetu sa toliko minornim vremenom predviđenim za naučno-istraživački rad.

Pristajući da bude formalni čelnik u procesu antilegalnog razaranja BU, Vuk Stanković je pristao na najbednije moguće slugeranjstvo antiintelektualistički nastrojenoj vlasti. Naravno, Vučić je smišljeno za ovaj besramni i prljav posao izabrao upravo Vuka Stankovića jer je znao da on ima duboko ukorenjen kompleks neostvarenosti na akademskom planu i da u njemu stoga bukti mržnja prema akademskim institucijama.

Njegova citiranost u svetu je ravna nuli, isto kao i broj objavljenih radova u međunarodnim časopisima. U našoj sredini je daleko poznatiji kao politički analitičar nego kao akademski delatnik. U onoj prvoj ulozi pokazao se kao „čovek bez svojstava“, kao beskrupolozni kameleon, ličnost bez ikakvog moralnog integriteta: uvek je podilazio svakoj vlasti – njegova životna filozofija je klečanje pred moćnijim od sebe. Naravno, u Vučićevoj eri istakao se kao besomučni kritičar studentskih blokada, njihovih zahteva i profesora koji su im pružili podršku.

U tom smislu pripada onom našem intelektualnom moralnom talogu sa univerziteta koji na radikalan način kritikuju pobunjene studente, pri čemu jedan od njih tvrdi da su studenti u većoj meri uništili fakultet od nacista za vreme njihove okupacije Srbije; naravno da ga je naš despot ekspresno doslovno citirao, čime je ohrabrena žudnja za voljom za moć autora ove bestidne izjave.

Kada se uzme u obzir ono što je rečeno o univerzitetskoj karijeri našeg ministra prosvete, nije čudo što će on sadistički uživati u pokušaju progona univerzitetskih profesora kojima nije ni do članaka ni po znanju, ni po držanju do ličnog dostojanstva. Ali to će biti sizifovski posao zbog duge i slavne istorije BU. Što više dijamant pritiskaš, to on više zasjaji.

Moć nemoćnih pobediće nezajažljivu i razlarenu Volju za moć koja ne haje ni za kakve zakonske i moralne norme, ni one ljudske ni one božje. „Tvrd je orah voćka čudnovata, ne slomi ga al’ zube polomi“.

Autor je počasni predsednik Međunarodne filozofske škole Felix Romuliana

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.