Foto FoNet Milica VučkovićNiko ne negira uspešnije Heraklitovu tezu da se ne može dva puta ući u istu reku od Srbije. Ne samo da država ulazi, već se ona najradije kupa u njoj. Samim tim, mračnog filozofa iz Efesa, Srbija godinama potire i u pretpostavci panta rei. Decenijama ništa ne teče, niti se šta menja, a prilike su nalik močvarnom jezeru čija mutna voda krije blistavi grad. Srpska Atlantida nije predmet mita ili legende, nego pre nečeg zapisanog u podsvesti srpskog duhovnog bića koje je krenulo da se budi. Princip ljubavi je počeo da pobeđuje princip straha, a negativna selekcija se pokazuje u svoj svojoj korozivnosti.
Od Nemanjića, Srbija je zapravo bila plod različitih previranja. Država se gradila u naponskom polju između dva ili više suprotstavljenih polova. Isto je i danas, osim što je nekada bilo prosvetitelja koji su znali smiriti te divljačke strasti koje bi samo u potocima krvi tražile rešenje. Pravi je paradoks situacija u kojoj se nalazi zemlja, ako se pogleda broj svetosavaca u društvu.
Sveti Sava je mirio braću, dok se njegovi moderni sledbenici ne zamaraju previše zbližavanjem sukobljenih ideja o budućnosti Srbije. Bipolarni poremećaj države postaje sve opasniji. Zločinački pad nadstrešnice u Novom Sadu označio je pucanje bukagija straha i došlo je do rapidnog menjanja svesti u Srbiji.
Naprednjački metod vršenja vlasti je prevaziđen. Verovatno da je društveni inženjering jedini u kome se na osnovu hardvera gradi softver, a ne obratno. Gramziva pohlepa, pak, sprečava prirodnu evoluciju, što produbljuje rascep između polariteta promene i opstanka.
Naprednjaci odbijaju da shvate da je u studentima probuđeno kolektivno nesvesno, jungovski rečeno. Možda estetikom pobune ne materijalizuju na prepoznatljiv način mitološko, kulturno i duhovno nasleđe Srbije, ono, zapravo, jeste u svakom gestu. Pedalanje do Strazbura, štafeta koju najavljuju, samo su odraz oranja drumova Marka Kraljevića. Istrajavanje u buntu nije ništa drugo do hajdučija koja uporno odbija zulumćare. Svedoči se trenutku kada istorija ispisuje sinopsis za još jedan ciklus epike. Možda postradikalske, možda postideološke.
Za razliku od srpske tradicije, u studentskim protestima nema sile. NJu su u potpunosti prepustili drugoj strani, a oni su prigrlili ljubav. Borbu je svedena na klasičan makijavelistički dualizam. LJubav stoji naspram straha.
Mada je u srpskoj sadašnjici nedvosmisleno na strani pobunjenih, istina ostaje relativan pojam. Vladajuća partija očito ne razume da se ne bori samo protiv nje, podjarmila bi je bez razmišljanja da može, već bije bitku protiv arhineprijatelja sopstvene tehnologije upravljanja.
Anatomija straha je izuzetno jednostavna. Pokazuje da niko ne zna kada će i kako strahota nastupiti. Predsednik Srbije sve vreme vlada baš tako. NJegovi su nastupi celovito unosili strepnju među saradnike, a sve počinje još pre desetak leta i čuvenog „tišina tamo“.
Danas kada je dogorelo, teško da ima nekog dovoljno hrabrog da kaže istinu čoveku koji je treba videti u svakom trenutku.
Scena je gotovo ista kao u filmu „Konačni pad“, kada Brunu Gancu niko ne sme da saopšti pravo stanje stvari. Rukujući korporativnom strukturom komuniciranja, predsednik Vučić postavio je sistem u kome se njemu ljudi ne mogu obraćati direktno, već isključivo posredovano. Godinama je to gradilo njegovu auru, ali u kombinaciji sa servilnim ohlosom, do izolovanog cezara ne dopire ništa osim šapata evet efendija.
Na naplatu dolazi svako latentno ponižavanje kada bi mu se neko obratio direktno, kršeći komunikacionu hijerarhiju.
Predsednik Srbije još uvek nije svestan da je opna straha kod onih nad kojima vrši vlast pukla, jer još uvek postoji kod njegovih saradnika. To stvara veliku deluziju.
Ljubav vešto prenebregava čak i biološki ukorenjen strah. Žrtva koju podnose mnogi ne primajući plate ili se izlažući ekstremnim fizičkim izazovima, pokazuje da je ljubav probudila nadu i pobedila zebnju.
Svenarodni vašar koji je trebao da proizvede novu naprednjačku ljubav, više je ličio na poselo prinuđenih nego na sabor ujedinjenih. NJihov odnos proizvod je decenijske uzročno-posledične transakcije. Onaj koji je pokretao tu osovinu, više nema svežih rešenja. U dugogodišnjem iniciranju akcija i reakcija, manevri predsednika Vučića postali su kliše. Holandski totalni fudbal predvođen Krojfom je bio čudo dok ga panceri nisu razmontirali.
U novoj vladi zamenio je jedva trećinu ministara. Mnogi akteri su, uprkos svemu, zacementirani. Nema promene onda kada je to jedina opcija.
Onemogućen da počne ljubav ispočetka, predsednik Vučić je nastavio da tumara međom izgubljenog uticaja i strahovlade.
Objektivno govoreći, njega voli više ljudi nego što voli njegovu partiju, ali to nije na željenom nivou, što mu dodatno pomućuje rasuđivanje.
„Prvo, sa stanovišta funkcija jednog društva, osoba se može nazvati normalnom ili zdravom ako je kadra da ispunjava društvenu ulogu koju treba da preuzme u tom društvu“, zapisao je Erih From. Bez namere da u pitanje dovodi normalnost ili zdravlje, predsednik Srbije se nalazi ispred jedinog racionalnog izbora, čak i da se uzme koncept racionalnog kako ga postavljaju Miršajmer i Rosato.
Svako njegovo odbijanje da posluša nezadovoljstvo, sigurno, polovine stanovništva, značiće da popušta pritisku destrukcije negativne selekcije. Naspram takvih kadrova stoje oni najbolji trenutnog društva. Srpska kakistokratija se može podičiti tek nekolicinom elitno obrazovanih.
Zato antiuniverzitetska nastojanja jesu antidržavna. Bilo kakva sličnost sa krstaškim pohodom američke administracije na univerzitete Ajvi lige neodrživa je zbog činjenice da su Tramp, Vens, Besent, Hegset njeni izdanci koji su zaboravili korene.
Nepopuštanjem studentima, predsednik Vučić ruinira ono malo kredibiliteta što je ostalo u srpskim prestižnim obrazovnim institucijama. Rešenje nipošto ne može biti privatizacija obrazovanja, jer je upravo ono dovelo do trenutnih dešavanja. Na tom mestu se krije uzrok nedaća i Vučićev osnovni kadrovski problem. Birao je poslušne, retko najbolje.
Njegova intelektualna zaleđina je istrošena, muči se da proizvede nove ideje, vrlo često tražeći u Lajbnicovom dovoljnom razlogu objašnjenje ostanka na vlasti. Neka slobodnija interpretacija bi to prikazala tačnim kada predsednik Srbije svojim načinom vladavine u sebi ne bi sadržao niz suprotstavljenosti. Slavni filozof bi ponašanje predsednika smatrao potpuno neistinitim na osnovu principa protivrečnosti kojeg je takođe razvijao u svom radu.
Lajbnic je veliki, ali je dogmata, što odgovara poruci koju predsednik Vučić želi da plasira. On traži slepo verovanje, poslušnost. Studenti su mnogo bliži Spinozi. Premda ga velika većina, izvesno, nije čitala, ovo jeste vreme spinozista. Koliko god izgledalo kontradiktorno, Baruh Spinoza je sebi na štetu doveo u pitanje sve dogme svog vremena i prihvatio usud svojih odluka. Preispitivanje tekovina liberalne demokratije, iako rađa opskurne tendencije kao odgovor na sve promašaje i neispunjena obećanja liberala, u njegovom je učenju. Skladno tome, srpska mladost proverava zablude decenijske vlasti naprednjaka razvijajući onu ljubav kojom je Spinoza zadužio čovečanstvo.
Doba straha je gotovo i ovo je naprednjački dekrešendo. Kao što strah ne može vladati večno, ljubav neće trajati zauvek. Spas srpskom društvu leži u shvatanju važnosti institucija i zato jedino održivo rešenje jeste tranzicija koja vodi ka transformaciji, nipošto revolucija koja će zemlju gurnuti u još jedan ciklus destrukcije. Studenti moraju biti svesni da koliko god je moćno orati drumove, sutra će njima koračati oni i njihova deca.
Autor je doktorand na Fakultetu političkih nauka
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
