Vreme bezakonja 1

Oni su u subotu noć Vučevića nazvali gejem, udarali ga pesnicama i naneli mu teške telesne povrede zbog kojih je završio u Urgentnom centru. Od možda i kobnog ishoda, spasila ga je supruga koja je, videvši šta se događa, uletela u lokal pokazujući venčani prsten i uzvikujući da Ilija nije gej i da je oženjen.

Kako smo ponovo došli u devedesete, u vreme kada su se drugačiji (pa makar i po torbici) javno prokazivali i bili legitimne mete branitelja srBstva, porodičnih i drugih hrišćanskih vrednosti? Ili iz devedesetih nikada nismo ni izašli, samo su se okolnosti promenile pa su ti isti huligani dobili vetar u leđa da ponovo zavode red u društvu. U isto vreme kada SNS, nikad brojnija i snažnija, slavi 11 godina postojanja, na ulicama se prebijaju ljudi sa ljubičastim torbicama, ubijaju vođe navijačkih grupa, desničari prete raseljavanjam neistomišljenika, a zaštitnici kuca i maca uzimaju pravdu u svoje ruke i brane sve žrtve torture (za koje oni procene da to jesu).

Ako sve ove parapolicijske formacije uzimaju sebi za pravo da nekažnjeno zavode red, zašto bi nas iznenadilo prebijanje nekog ko je na prvi pogled drugačiji. Ako lider jedne stranke, a pritom i predsednik svih građana Srbije, deli pravdu i zavodi red, osuđuje i presuđuje pre sudova, donosi zaključke ko je kriv a ko nije (u zavisnosti, naravno, čijoj stranci ko pripada) u nebrojenim aferama koje svakodnevno isplivavaju i koje ne možemo ni ispratiti, jasno je da tu pravu i pravdi nema mesta. Da su skrajnuti i čekaju neko bolje vreme da izađu i da institucije rade svoj posao. Da se zakoni sprovode, a institucije rade po njima, a ne po volji jednog čoveka.

Dok god se to ne desi, imaćemo, nažalost, sve više slučajeva prebijanja i ubijanja, tumačenja pravde po sopstvenom nahođenju. Jer u ovom društvu, bar prema rečima onih koji sve njegove konce drže, najstrašniji je greh zapaliti knjigu. Paljenje živih ljudi se ne računa.

Povezani tekstovi