Htela bih da snimim film o Kolumbu

Međutim, ne, nije mogao, nemirno je, sav oznojen, spavao, pakovao u torbu sve olovke i boje koje je pronašao, Gott verdammt, Gott verdammt – upravo u tim trenucima doktor je izveo Mašu u šetnju i pozvao je da sedne na klupu: miris ariša, miris kože koja se zagreva na suncu, veverica – senka, koja se najpre bacila preko staze, ali se uplašila i skočila nazad na stablo. Frau Regina.

Hoćete iskreno? Nisam previše pratio vaše stvaralaštvo, film nije moja najveća strast, gledao sam nekad „Minus jedan“, naravno, a zadnjih dana pogledao sam sve, to je prirodno, to je i velika čast, a i odgovornost – pružiti vam pomoć. Mnogo su mi se dopali vaši radovi, mada su, nesumnjivo, kao i kod svakog posebno velikog umetnika neujednačeni. Ja sam diletant u tome, nemojte me pogrešno shvatiti, međutim, kada se ukazala prilika da porazgovaram o vlastitim utiscima sa autorom – greh je to ne iskoristiti. U stvari, svi vaši filmovi vrte oko iste stvari, vas muči tema odrastanja čoveka, sukoba sa svetom, izlaz, ili tako nešto, u takav bezvazdušni prostor, ako se pod vazduhom podrazumeva sve što je isto tako prirodno kao disanje. Možda, loše objašnjavam, izvinite. Ovo je i u vašem prvom filmu, u „Hugenotima“ – deca, koja sama nisu primetila da su, dok su se igrala, bivala odrasla, i već je sve ozbiljno i vreme je za umiranje.

„Minus jedan“ me još onda nije baš impresionirao, isuviše je pravolinijski, ili šta već, mislim da ćete se sada sa mnom složiti, zar ne? Veze, uslovnosti, životne zamke koje drže čoveka, a on ne može da pobegne od njih, a ko ne sanja da napusti sve i odleti na Kubu, zar ne? „Save“ je, zapravo, o tome istom, o istim zamkama koje ne možeš zaobići, svejedno ćeš dospeti – ako ne u ovu, tada u drugu. „Jantar“ je, svakako, pa, po mom mišljenju, vaše najbolje delo. Istina, dosad nisam video „Glad“, on se još nije pojavio?…

Htela bih da snimim film o Kolumbu, o tome kako ostvaruje sopstvenu ekspediciju, obija tuđe pragove, umoljava, preti, ubeđuje, prisiljava, zatim sakuplja brodove, zagleda se u lica mornara, goni nosače, prevlači prstima po osmoljenim pukotinama, naređuje polazak, njegov požudan pogled, okrutne ruke, vreli vetar, lupaju jedra, škripi drvo, a ispod zapljuskuje teška voda, bokovi se nagibaju, i deru se nezadovoljni muški glasovi, brodski sveštenici svakim danom pevaju sve groznije, zalihe se približavaju kraju, ne postoje mape, i nema se kud upreti prstom besnoj posadi, ritmički udaraju gornja jedra i krstovi, voda menja vlastitu boju, i, gledajući u nju, blede naborana lica, pritiska tišina, i nekoliko mornara bičuju kao pouku ostalima, nemoguće je odvojiti se od mača, i noge se sve ljuće drže za palubu, nebo se mrači, i sve bliže prikradaju se munje, prinuđeni ste da iz sve snage urlate na posadu, a mapa nema, nema, nema, onda se između brodova vrte peraja morskih pasa, poput britvi seku vodu, prezrivi pogled dole i isti takav – na izaslanike, koji su došli da u ime posade zahtevaju da se vrate natrag, bičevati, bičevati ih, a koliko vidi oko sebe – slana i zla pustinja, i izuzev zvezda i kompasa, ništa tri majušna iverka ne povezuje sa svetom, koji se s mukom, isključivo njegovom voljom probijaju napred, gde – niko ne zna gde, i ptice sleću na katarke, i more postaje tiše, i vetar donosi nepoznate mirise, i mršavi mornar odnekud odozgo usplahireno viče: Zemlja! Zemlja!

Autor je ruski romansijer i pripovedač, pisac romana „Maša Regina“ koji uskoro izlazi u izdanju „Arhipelaga“.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs