Ksenija Marinković o idealima, rokenrol generaciji, pravu na abortus, Evroprajdu: I muškarci, i žene, i mladi, i stari, svi su u nekoj krizi gde ne znaju uopće šta bi od sebe 1Foto: Mara Bratoš

– Da vam kažem, ostvarila sam razne glumačke snove. Jedan je da veliki ventilator puše u mene a ja se kao borim protiv vjetra. Da se borim protiv životinja i imam green screen iza sebe, da imam vlastitu animaciju u kojoj se povećavam i smanjujem, da imam fotografiju u prirodnoj veličini kaširanu i da mijenjam boje kose tri puta u jednom filmu. Dakle, sve sam izdržala – kaže kroz smeh hrvatska glumica Ksenija Marinković i glavna junakinja filma “Da li ste videli ovu ženu?” čija je svetska premijera zakazana 8. septembra na 79. Filmskom festivalu u Veneciji koji počinje danas i traje do 10. septembra.

Baš u tom filmu ona je u skladu s metamorfozama glavne junakinje Draginje koju igra morala tri puta da se farba.

Tako su se promene kroz koje je prolazila Draginja, odrazile i na Kseniju koja je po završetku snimanja morala da se ošiša na kratko jer joj je kosa bila upropašćena.

S novom frizurom ići će u Veneciju, gde će biti prikazan još jedan film u kome ima manju ulogu. To je “Najsretniji čovjek na svijetu” u režiji Teone Mitevske.

Kseniju Marinković, ovdašnja publika dobro zna i po maestralno odigranim ulogama u filmovima “Ustav Republike Hrvatske” Rajka Grlića i “Nebesa” Srđana Dragojevića.

Uz to, iza nje je ogromno iskustvo pozorišne glumice, a razgovor koji sledi vođen je sa Ksenijom neposredno posle probe predstave u kojoj će se prvi put oprobati kao rediteljka.

Šta vas je privuklo scenariju, kako je uopšte došlo do toga da se upustite u avanturu i odlučite da učestvujete u projektu dvojice mladih reditelja, Dušana Zorića i Matije Gluščevića, kojima je „Da li ste videli ovu ženu?“ prvi film?

– Mi smo se upoznali 2017. godine na beogradskom festivalu na kome sam bila u žiriju i u sklopu koga smo imali jedan okrugli stol na kome se razgovaralo o starijim i mlađim generacijama, njihovom odnosu …. I, ja sam tad rekla da kad imam vremena često pomažem studentima režije, snimam filmske vežbe i tako te stvari. Onda su me dočekali njih dvojica Dušan i Matija, koji su odmah rekli : „Čuli smo šta ste pričali, evo mi imamo jedan mali film, pa ako biste vi to snimili sa nama?“. Dali su mi prvi dio priče o Draginji. To je priča o ženi koja prodaje usisivače, onda poludi i nestane…Rekli su mi da to njima treba za diplomski i da možda ima i drugi i treći dio, ali da će to tek vidjeti ako bude bilo novaca. Snimili smo prvi film 2017/ 2018. godine i to je bilo završeno. Onda su oni meni poslali drugi i treći dio scenarija koji su raspisivali usput i rekli: „Evo, mi smo skupili novce, sad imamo i za drugi film“. Pa. smo snimili i to. Taman je tu bila i korona, pa su me opet pozvali i javili :„Evo, mi smo sad skupili novce i za treći dio tog filma“(smeh). Tad sam morala odgoditi snimanje i zbog kazališta i zbog korone ali 2021. smo snimili i treći dio. Fasciniralo me je kako su oni mladi, optimistični i strašno predani i kako njih uopće zanima da rade priče o takvim ženama. Pitala sam ih zašto, a oni su odgovorili da ih zapravo cela ta priča negde malo podseća na njihove mame, i kad sam ja već bila tu, kao da smo inspirirali jedni druge.

Rekli ste da se ovaj film bavi krizom srednjih godina i esksperimentalnim egzistencijalizmom.

– Da, u jednom trenutku smo ovaj film nazvali eksperimentalnim egzistencijalističkim filmom s elementima fantazije. Zato što kad se pogleda cijeli, on zaista izgleda kao film koji se bavi krizom identiteta. Film se prvotno zvao „Metamorfoze“, onda smo ga neko vrijeme zvali „Draginja“, onda smo ga nakon toga prozvali i „Menopauza“ (smeh), svakako smo ga zvali ali to jeste film o krizi. Pričali smo o tome. Oni, (reditelji, prim. A.Ć.) svoje mame ne doživljavaju kao da imaju svoj život nego kao da im je funkcija da budu samo mame. A onda počneš otkrivati da ljudi oko tebe koji se bave umjetničkim poslom se isto nađu u sličnim situacijama, kao njihovi roditelji… I, na toj razini smo se prepoznali. Kad smo počeli razmenjivati ideje uvideli smo da se dobro slažemo i razumijemo . Kroz priču o Draginji, možda je, na neki način, ispričana kriza našeg vremena. Niko ne zna gdje bi se stavio.

To nepodnošenje vlastite kože iz koje želi da iskoči glavna junakinja filma Draginja je moglo bi se reći univerzalno osećanje s kojim bi danas mnogi mogli da se povežu.

– Svi se negde tako osjećamo. I, muškarci, i žene, i mladi, i stari, svi su u nekoj krizi gde ne znaju uopće šta bi od sebe, da li da se dignu i odu negdje bilo gdje, da li da izmisle svoj život, da li da lažiraju svoj život ili da sjednu i odustanu. Tako nekako. Kao neko beznađe…

U poslednje vreme ima dosta dobrih filmova u kojima su glavne junakinje sredovečne žene. Mislite li da su tome doprineli pokreti kao što su „Metoo“ i drugi koji se bore za ženska prava ili prosto žene te dobi mogu da ispričaju važne prče, pokrenu važna pitanja?

– Mislim da ima veze i sa tim pokretima, ali eto sjećam se kad sam krajem osamdesetih počinjala kao glumica, mi smo već bili generacija koja nije bila izrazito patrijarhalna. Zapravo, smatrali smo sebe rokenrol generacijom. Nismo uopće imali pojam o tome – muški, ženski, ko će sad više snimati. Shvatili smo da ima ženskih uloga koje su izmišljene, koje su tipizirane i da postoje one koje to nisu. Opći trend je bio da se igraju netipizirane uloge, da ne ulazimo u klišeje. To je bila naša želja. Nekad je to uspjevalo, nekad ne. U međuvremenu se razvila generacija žena koje su postale scenaristice, režiserke i angažirane samosvjesne glumice koje su same pokretale svoje projekte. I „metoo“ pokret je vjerojatno pomogao. Tako da je sve to uticalo da žene poslednjih godina izađu u prvi plan.

To je evidentni napredak, a paralelno sa njim se odvija krajnje retrogradni proces, da se revidira odluka o abortusu, da ovde recimo predsednik zabrani održavanje Evroprajda. Možda je vaša generacija u tom kontekstu bila ipak progresivnija?

– Puno progresivnija. Jer ovo sad što gledam je kao neki drugi svijet koji ne prepoznajem. Čak i dok smo radili film „Da li ste videli ovu ženu?“ govorili smo da se osećamo kao da živimo u nekim paralelnim svemirima. Pitali smo se da li je moguće da se sada traži zabrana pobačaja, odnosno da se radi revizija s tim u vezi, da idemo unazad umjesto da idemo prema naprijed, da bi sad to trebalo već prestat biti tema da li će neko raditi pobačaj ili ne, da li će neko raditi povorku ponosa ili neće. Za mene to nije tema, ali očito da je tema. To su vjerojatno pokušaji repatrijarhalizacije društva. Ali mislim da će to proći . Jer mora proći… U svim krajevima sveta je zavladala kriza. I identiteta, i morala ,i svega, i sad svi u drugima traže neprijatelje. To nije način kako ćemo se izvući iz krize.

Kada je medijima prostrujala vest o tome da će film imati premijeru u Veneciji, rekli ste da je vas i ekipu filma to iznenadilo jer ste još tokom rada na njemu shvatili da ga radite za svoju dušu.

– Pa, da jer u jednom trenu dok smo radili razgovaramo i ja im kažem: „Pa, dobro, vi radite priču o sredovečnoj ženi, kog to zanima? Radite priču o ženi od sto kila, koja nešto hoće sa sobom i koja bi nekako da iskoči iz svoje kože, odnosno, da promjeni život, da se iskobelja, da li vi zaista mislite da će to nekoga zanimati ? Oni su rekli: „Pa, ništa. Dobro nam ide… Ajde da vidimo…“ Ja velim: „Ajde da vidimo“ . I, bilo je tu svakakvih varijanti. Dogovarali smo se kako će izgledati druga priča, kako njen kraj, zašto je treća priča ovakva, šta ćemo napraviti da premostimo prvu, drugu, treću priču o Draginji, kako da se one spoje u jedno. Jako smo puno razgovarali o tome i što smo se više čuli između snimanja tih filmova to smo dublje ulazili u materijal i više smo ga zavoljeli. I, stvarno je na kraju ispalo da snimamo za sebe, za svoju dušu.

Mislite li da takvi projekti „za svoju dušu“, u ovom vremenu koje se oslanja pre svega na ekonomsku logiku imaju budućnost?

– Ekonomska logika je nešto što nema veze sa potrebom da stvaraš neki kulturni sadržaj, odnosno, imam osjećaj da je kulturni sadržaj borba za preživljavanje, a da nije angažirana borba u smislu ja idem na barikade, ja se borim protiv kapitalizma, ekonomskog sistema. Nego ja pokušavam onim sredstvima koja su meni zapravo najdraža učiniti da neko vidi, da nešto nije u redu. Tako nekako ja to doživljavam.

Dali ste mi šlagvort da vas pitam za film „Nebesa“. Kako ste doživeli rad na ovom filmu?

– To je bilo fantastično iskustvo. Em, je dobra ekipa, em je Srđan Dragojević vizionar, zanesen čovjek. To je isto ta rokenrol generacija. Mi smo svi valjda rođeni optimistični i entuzijastični. Neki se bave biznisom, neki novcima a mi samo deremo po tome što je ideal, što je ideja, gdje je bolji svijet. Mi samo ganjamo te stvari. Valjda nam je takva karma.

“Da li ste videli ovu ženu?”

Film “Da li ste videli ovu ženu?” biće prikazan u Veneciji u sklopu zvaničnog takmičarskog programa “Nedelje kritike”, koji okuplja sedam debitantskih ostvarenja iz celog sveta. Žanrovski reč je o drami s elementima komedije i horora koja govori o sredovečnoj ženi Draginji, koja kroz tri različita života pokušava da iskoči iz svoje kože. Pored glavne uloge koju igra Ksenija Marinković u pratećim rolama pojavljuju se Isidora Simijonović, Boris Isaković, Vlasta Velisavljević, Goran Bogdan, Jasna Đuričić, Radoje Čupić, Olga Odanović, Milica Mihajlović, Ivana Vuković, Miloš Timotijević, Isidora Minić, Alex Elektra i drugi.

Film je producirala je Čarna Vučinić u ime “Non-Aligned Films” iz Srbije, a koproducenti su Damjan Knežević, Tijana Drakulić, Stefan Ivančić i Tena Gojić. Pridruženi producenti su Dragana Jovović, Ognjen Glavonić, Nevena Petrović i Miroslav Đurđević. Film je realizovan u koprodukciji sa Radio-televizijom Srbije, Fakultetom dramskih umetnosti iz Beograda i Dinaridi Film iz Hrvatske. Film je podržao Filmski centar Srbije, a dobio je podršku i Hrvatskog audiovizualnog centra.

„Najsretniji čovjek na svijetu“

Hoćemo li vas videti u nekoj novoj koprodukciji?

– Vidjećete me i u drugom filmu, koji se prikazuje 2. septembra u Veneciji. To je film „Najsretniji čovjek na svijetu“ rediteljke Teone Mitevske. Jako zanimljiva priča. Tamo glumim jednu malu ulogu. Fantastična ekipa – Bosna, Makedonija, ja sam jedina glumica iz Hrvatske. Mi smo svi u jednom prostoru snimali tri tjedna a čitav film se odvija u nekoliko sati. To je priča o jednoj ženi i jednom muškarcu koji se sretnu 20 godina nakon rata. Snimali smo za vrijeme korone. Svi smo morali biti cijepljeni i svi smo bili smešteni u jednom hotelu –

Lake note

Kad smo dogovarali intervju, rekli ste čim završi proba. Na čemu trenutno radite?

– Trenutno zapravo režiram jednu predstavu. To će mi biti prva režija. U jednom privatnom kazalištu „Moruzgva“ koje drži glumica Ecija Ojdanić. Radimo komediju, lake note. Htjela sam probati neku veseliju formu pa, da vidimo što ćemo dalje –

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.