INTERVJU Miodrag Miša Jovanović, prvak Opere Narodnog pozorišta u Beogradu: Nije dobro to što je politika ušla pozorište, a pozorište u politiku

U razgovoru za Danas Miodrag Miša Jovanović, koji iza sebe ima i iskustvo direktora Direkcije Opere NP, govori o stanju u operskoj kući na beogradskom Trgu republike, razlozima zbog čega je ona, kako kaže, trenutno na istorijskom produkcijskom minimumu, odnosu umetnosti i politike, štrajku, svetskim trendovima.

Da li je „Simon Bokanegra“ kao oproštajna predstava bila Vaš izbor ili stvar trenutnog repertoara?

– Zamisao je bila da se oprostim formalno-pravno gledano od publike sa operom „Fastaf“, ali se ispostavilo da taj naslov nije dugo išao, da je to komplikovano za orkestar, ansambl, ima puno pevača, solista…, pa me je sad već bivši direktor Željko Lučić pitao kako stojim sa Simonom. Ja sam učestvovao u pripremama te opere donekle, a onda me je direktor stavio kao poslednjeg u podeli od nas četvorice, tako da ja nisam pevao u prošloj sezoni, a i pitanje je da li bi uopšte pevao tu ulogu. Tako da smo se sticajem okolnosti opredelili za „Simon Bokanegra“ u kome sam praktično debitovao na oproštajnoj predstavi, jer tu ulogu nisam do tada pevao. Aplauz je bio veliki. Debitovao sam pre 37 godina kao Morales na premijeri u operi „Karmen“ u kojoj je naslovnu ulogu pevala Irena Zarić i evo i sa premijerom sam i formalno-pravno otišao u penziju, što smatram da je u redu.

Verdi je očito bio neizbežan za kraj. Kako se pevači određuju kao „verdijanci“, „pučinisti“ ili ne znam već šta – prema glasovnim mogućnostima ili ličnim afinitetima?

– I jedno i drugo utiče. Dok sam studirao u Italiji mene su videli kao pravog Verdijevog baritona. Kasnije na Zapadu, u Nemačkoj i Austriji neki su me čak gledali kao bas-baritona, pa čak i kao basa. Ali u odnosu na pre više od pola veka, pa i stotinjak godina, dosta se to promenilo. Šta je razlog tome, ja ne bih znao baš tačno da objasnim. Možda je to promena takozvanog kamertona – dijapazona koji ide na više, tako da danas u principu ’lakši glasovi’ pevaju zahtevnije dramske uloge, što pre stotinu godina nije bio slučaj niti je bilo moguće. Možda je bila i veća konkurencija, mada je i to veliko pitanje. Danas je praktično hiperprodukcija operskih pevača u svetu. Pa i kod nas ima sad odličnih, prvi put imamo jednu mladu generaciju vrlo perspektivnih tenora i baritona, mladih ljudi, i utoliko je nerazumljivo zbog čega ima tako malo predstava na sceni Beogradske opere kad imamo bazu iz koje može da se napravi sijaset dobrih naslova, ne samo Verdijevih, mada je Verdi drugo ima za opersku umetnost. Da nije bilo njega i njegovog opusa, svetska opera ne bi bila to što jeste.

Kao i većina Verdijevih opera i „Simon Bokanegra“ je politički i društveno angažovano delo. Koliko je ta priča o patricijama i plebejcima, borbi za vlast, zakulisnim igrama i ličnim interesima aktuelna i danas?

– To je uvek aktuelno, jer imperije, da li to u pitanju bila Austrougarska imperija kao u vreme kad je ovaj naslov nastao ili današnje imperije koje drmaju svetom, uvek se rukovode jednom te istom politikom koju su izmislili Rimljani. Popularno se to kaže: „Divide et impera“ – „Zavadi pa vladaj“ – kako narod istog porekla, iste vere, sličnog ili identičnog jezika podeliti, zakrviti ne bi li se njime vladalo, osvojili njegovi prostori, ekonomski eksploatisali. To su sadržaji izvan muzičkog jezgra, ali to se nije promenilo, tako da eventualno neko moderno čitanje ove opere bi moglo i tako da se tumači. Šta ćemo dalje, prisustvujemo tragediji na Istoku Evrope, ratu koji ima, po meni, mnoge elemente građanskog rata. Praktično Rusija trebi između sebe jedan isti narod. Bar ja to tako vidim.

Imajući u vidu šta se sada kod nas događa: proteste, policiju i razna zbivanja na ulicama, da li je u takvoj situaciji lako izaći na scenu i pevati?

– Nije. To se vidi, iako smanjenju broja ljudi u publici doprinosi i ta u poslednje vreme niska produkcija. Žao mi je što moram da kažem, ali za svojih 106 godina postojanja stalnog ansambla Opere pri Narodnom pozorištu, decembar prošle godine, januar i februar ove godine predstavljaju praktično produkcijsko dno što se tiče broja naslova i predstava na mesečnom nivou. To neminovno dovodi do gubitka publike. Moje pojedine kolege mi pričaju kako ih nepoznati ljudi presreću na ulici, a i meni se nešto slično dogodilo, pitajući zašto imate tako malo predstava, navikli da idemo u Operu. Žalila mi se jedna koleginica prvakinja da godinu dana nje izašla na scenu. Ja se pitam kako je to moguće, da li se to može pravdati sa ’nema para’. Para nikad nije bilo. Ja se sećam da dok sam bo direktor Opere nije bilo ni dinara, ničeg nije bilo, pa smo ipak davali između osam i 12 predstava mesečno, imali goste iz inostranstva i naše umetnike koji nisu angažovani u Operi NP. Znači, radi se o organizaciji posla. Naravno i kako se troši taj novac koji, ipak, postoji. Bez obzira što je procenat koji se izdvaja za kulturu mali država, prema mom saznanju, značajna sredstva izdvaja za Narodno pozorište, pa samim tim i za Operu.

Kako objašnjavate to što jedino Direkcija Opere nije u štrajku u NP. Štrajkuju Drama, Balet, orkestar…

– Kad štrajkuju orkestar i hor štrajkuje i Opera.

Formalno nije proglasila štrajk.

– Solistički ansambl nema taj kapacitet. Mi smo svi individualisti. U strogom smisli reči ansambl su orkestar i hor. Oni imaju takozvani kolektivni ugovor, koji ih određuje kao jedinstveno telo. Možda pet, šest ljudi u horu neće da štrajkuje, ali velika većina hoće, tako da su oni u štrajku. To sa solističkim ansamblom nije slučaj.

Da li umetnost treba da se stalno preispituje na tom dnevno političkom planu i zbog čega su se razlike u stavovima oko toga najviše videle u NP?

– Uzrok tome je što je dnevna politika ušla u umetnost, odnosno pozorište i pozorište u politiku. Po mom skromnom mišljenju, to nije dobro ni za umetnost ni za politiku. To što je neko po obrazovanju i poslu koji obavlja recimo glumac ili umetnik nije dovoljno da bi se kompetentno bavio političkim poslom ili ne daj Bože bio predsednik republike. Kako to izgleda vidimo sad u Ukrajini gde je jedan komičar, vrlo uspešan pri tome, postao predsednik države. Da li bi se na njegovom mestu neki pravnik sa političkim iskustvom ili nekog drugog profesionalnog profila bolje snašao kažu da je veliko pitanje. Ali ja mislim da bi jer jednostavno emocionalni status i kapacitet umetnika je histrionski. To nije dobro za političara. Političar, pre svega, mora da bude racionalan krajnje. Radi se o državi, ljudskim životima, privredi, rukovođenju različitim stvarima, a svaki umetnik da li je u pitanju glumac, pevač, reditelji ili već šta brine o onome što je njegova vokacija. Reditelj o režiji svoje predstave, pisac o svojoj drami koja treba da se plasira na sceni, a pevač isključivo i samo misli na svoje pevanje.

Gotovo je fascinantno koliko među pevačima Opere NP ima simpatizera, članova, sad čak i narodnih poslanika SNS u Skupštini Srbije. Mnogi od njih imaju ozbiljne karijere i nisu im potrebna stranačka „leđa“. Kako to objašnjavate?

– Ne znam. Ja nisam jedan od tih bio, a kao penzioner ću još manje biti. Ne znam šta su njihovi motivi. Možda ljudi imaju želju da se politički angažuju pored svoje osnovne profesije. Možda žele da daju podršku tim činom politici aktuelne vlasti u koju veruju, a možda i preko politike žele da ostvare neke profesionalne i lukrativne dobiti. Ja to ne znam, to treba pitati njih.

Da li je fenomenološki zanimljivo?

– To jeste fenomen, jer toga nikad ranije nije bilo. Ja sam bio direktor Opere u vreme prve Koštuničine vlade, ako se ne varam. Pouzdano znam da niko od nas direktora ansambala i uprave nije bio član nijedne političke stranke. Izgleda da je to danas nemoguće. Zašto je to tako, na to treba da odgovore i sami umetnici koji su se učlanili nevažno u koju stranku ili stranku na vlasti, a i sama vlast.

Kažete da je Opera NP na produkcijskom minimumu. Kao nagrađivani bivši direktor Opere i imajući u vidu Vašu porodičnu tradiciju vezanu za ovu kuću, kako vidite njenu budućnost?

– Kako bi se reklo, mi postojimo kao mogućnost velika, pupoljak je tu, ali do realizacije veliki je put. Pre svega treba da se organizuje posao. Po meni, nije stvar u novcu, u promeni raspoloženja u društvu ili naše publike već u organizaciji posla. Očigledno je da ove dve poslednje, kako ih ja zovem, oktroisane direkcije, nisu bile na nivou zadatka i da u samom vođenju kuće nema sposobnosti i kapaciteta da se posao organizuje kako treba. Opera ne može da vodi tako što je to direktorov drugi, treći ili neki rezervni posao, da se on tu pojavi pa ga nema, da ne poznaje ansambl, ne zna repertoar Opere za poslednjih 10 godina da bi na osnovu toga mogao na napravi neki validan plan i program, gde je otežavajuća okolnost to što smo mi kuća sa tri ansambla koji dele istu scenu, a orkestar pokriva i Balet, a ne samo Operu. Ja sam kao direktor Opere gledao da svi budu, shodno svojim snagama i umetničkim kvalitetima, zastupljeni, da svi zarade svoju platu i da produkcija bude najmanje osam do 12 predstava mesečno. Bio sam i time nezadovoljan, a imali smo četiri premijere i dve premijerne obnove za godinu dana. Sad jedva izguramo jednu, dve premijere. Ja sam već samom sebi dosadan, jer otvoreno ponavljam da u Operi mora da postoji strategija, plan i program najmanje za godinu dana unapred. To ovako kako naša Opera funkcioniše, odnosno ne funkcioniše, ne postoji nigde u svetu. Da se tako improvizatorski ili otprilike kuća vodi verovatno bi još negde na svetu postojalo, ali toga nema. Naše produkcijsko dno upravo svedoči o tome.

Kakva je operska situacija u svetu, opera se pokazala kao veoma žilav žanr, mada se i ona sad suočava sa korporativnim upravljanjem i pristupom umetnosti?

– Ja ne znam šta je to korporativno upravljanje, osim da ga je istorijski gledano kreirao fašizam u Italiji, odnosno Benito Musolini. Ne znam kako sad izgleda, Musolini i njegova vlast su prošli tako kako su prošli. Verovatno će i korporativni sistemi tako da završe na nekom od stratišta istorije. Što se opere tiče, nema nikakve „tople vode“. To se tačno zna šta se i kako radi. Ali, ima jedan problem – mora da se sedne i da se radi. Ne znam koliki je sad broj članova orkestra. Dok sam bio direktor, moja ideja bila je da se maltene duplira broj članova, što se dobro pokazalo kad nam se otvorila mogućnost da posle 40 godina idemo na turneju u Italiju zahvaljujući mom naporu i pomoći naše velike koleginice, nažalost pokojne Jelice Čakarević. Imali smo dve turneje u Italiji 2007. i 2008. prvo sa naslovom „Salome“, u čijem je kreiranju Jelica aktivno učestvovala, a iduće godine sa, da kažem, ratnom predstavom „Evgenije Onjegin“ Čajkovskog, čija je premijera bila za vreme NATO bombardovanja. Inače, ja sam učestvovao u prvoj operskoj predstavi pod bombama dok još nisam bio stalni član Opere, to je bila „Pepeljuga“ 27. marta 1999, treći dan po početku rata.

Simon Bokanegra je Vaša 42 velika baritonska uloga. Da li je za ovih 37 godina bilo uloga koje niste pevali, a koje su po Vašoj oceni bile „bombona“?

– Ima uloga koje sam hteo da pevam, ali realno Vagnerova muzika teško da ovde može da se u ovakvom organizacionom i svakom drugom stanju pripremi, a postoji i otpor ljudi koji odlučuju. Tvrde da naša publika nije toga ljubitelj. Postoje i mnoge fantastične moderne opere savremenih američkih kompozitora. Ne samo njih. Svojevremeno sam se zainteresovao i hteo sam da postavim operu čuvenog finskog kompozitora Rutavare posvećenu liku i delu Raspućina. Tako se zove i opera. To je fantastična muzika i dobra tema, ali u našoj sredini oni koji o tome odlučuju nisu pokazivali interesovanje. Imam utisak da je tretman Opere takav kao da smo mi još gost u NP i neko trinaesto prase ili siroče koje je tako treba da postoji, ali je u drugom planu. Hteo bih samo da podsetim da su evropsku i svetsku slavu Narodnog pozorišta u Beogradu doneli upravo Opera i Balet.

Letnja operska škola u Pirotu

Da li operski umetnici zaista mogu da odu u penziju?

– Pa, mogu formalno-pravo gledano. Ali dokle god su u relativnoj snazi, mogu pristojno da rade svoj posao i dok to nekog interesuje da čuje i vidi, oni praktično nisu u penziji. Pitanje je lične procene kad čovek treba ili može da shvati da bi trebalo da više nije njegov posao da i dalje stoji na sceni već da se po svojoj volji penzioniše i ako mu eventualno nešto nude da kaže: „Završili smo priču“.

Šta posle oproštajne predstave?

– To me svi sad pitaju. Šta znam. To ne zavisi od mene nego od onog ko hoće da me angažuje. Opet, s druge strane, veliki broj dobrih mojih mlađih kolega, koji su još uvek mladi, pod znacima navoda, u petim decenijama svog života još nisu otpevali ni trećinu onog što sam za ovih 37 godina otpevao, pa možda ne bi bilo fer da se ja tu nešto guram, trsim i namećem. U mojoj tazbini postoji ideja da se, kad se za to steknu materijalni i infrastrukturni uslovi, naprave letnja operska škola i festival u saradnji sa našim profesionalnimm udruženjem i nekim od profesora na Akademije, pa bih ja to vodio. Ja sam pisao svojevremeno o tome i gradonačelniku grada Pirota. Prema priči njegovih bliskih saradnika njegovo reagovanje bilo pozitivno, ali nismo još uvek imali lični kontakt. Videćemo, to je još ideja.