Otkud galebovi u Beogradu?

Nisam htela Marka da izlažem nevoljama, već je dosta loše, ima tešku krivicu, ima panične napade.

Morala sam da ga sklonim da ga ne nađu ti kriminalci.

Još nešto, doktor Đurić mi je mnogo pomogao.

Svaki napad oružjem podrazumeva uvlačenje policije.

A policija bi napravila haos.

Petar me je spojio sa inspektorom koji je sklonio izveštaj, a on sam je promenio izveštaj u bolnici.

Odmah ga je operisao i pošto je metak prošao kroz stomak vodio ga je pod šifrom aneurizma, trbušna aorta, blago ali vidno nervozno objašnjavala je snaja.

Jedva je prošlo, verujte, morao sam mnogo da muljam, kako kaže naš narod, uključio se Đurić.

Ali, ima još nešto, nastavila je Marija.

Marka su pronašli, ti kriminalci su ga pronašli.

On mi kaže da im ništa ne duguje da je to bila kazna zato što nije čuvao tajnu, rekao je nekoj devojčici iz drugog odeljenja, valjda se požalio ili pohvalio, ona je prenela dalje, tako se proširilo.

Policija je saznala za njih pa su ih priveli jednog dana.

Smiljka, on je dete, ne zna kakve su posledice nekih postupaka.

Za njega je sve bilo samo uloga u filmu koji je smislio njegov otac, verovatno.

Inspektor Todorović je savetovao da ga pošaljemo van zemlje, rekao je da su te bande stvarno opasne, pokazao mi je dosijee dvojice-trojice mladića za kojima se traga jer su optuženi za višestruka ubistva.

Jednog su dečaka pronašli u bunaru, drugog u otvoru za lift napuštene zgrade.

Sve su to bila deca, trinaest i petnaest godina.

Tako mladi su podobni, vole da se prave bitni, lako nasednu, dobiju džeparac veći od onog što im daju roditelji, steknu utisak da su veliki i samostalni.

A ovi kriminalci su svirepi i prevejani, znaju kako da ih uvuku.

Marija je zastala.

Mislim da je odlazak iz zemlje neizvodljiv, ne želim da ode, rekla je nesigurno, više obraćajući se svom ljubavniku, a ne svekrvi.

Ja tvrdim da mogu da mu obezbedim sigurnost u Norveškoj, dobacio je Đurić.

U Oslu su mi dobri prijatelji, lekari, imaju sina dve godine starijeg od Marka, nisu mogli da dobiju drugo dete mnogo su se trudili oko toga, bili bi mu odlična zaštita, vodili bi brigu o njemu koliko je potrebno, dok se ne smiri ovde.

Preći će oni na drugu žrtvu, ko zna koliko ih imaju.

Naravno, neće zaboraviti Marka, oni vole osvetu i dobro pamte, ali, bar nam je tako rekao inspektor, lakše će sve biti za godinu-dve.

Nije mi se to dopalo, ponašao se kao da mu je otac.

On nema prava da odlučuje o Markovom životu.

Marko je moj sin, hteo sam da viknem, moj sin, dalje ruke od njega.

Uzeo si mi ženu, meni sečeš utrobu, sređuješ probleme, on je moj, sad hoćeš i njega da mi uzmeš.

Svi se ponašaju kao da sam već umro.

Nisam, želim da im viknem, nisam i vratiću se, to želim da kažem, da se proderem na sav glas.

Ponovo se čula kvaka, škripa vrata i oslobođeni glasovi bolnice.

Neko je ušao.

Dobar dan, doktorka, nisam znao da imate gužvu, zbunjen muški glas.

Dobar dan, Žarko, sačekajte me, molim vas, na odeljenju, sad ću doći, doktorka je zvučala ljubazno.

Strašno je sve to, ne mogu da verujem da je mali Marko, moj bebiron ušao u takvo društvo, uključila se u razgovor Smiljka.

Majka si mu, Marija, znaš šta je za tvoje dete najbolje, samo vodi računa da ne budeš u mojoj koži.

Dok ne doživiš, ne možeš ni da pretpostaviš koliko je bolno, veruj mi, dušo, nepodnošljivo bolno, sedeti pored svog deteta koje možda nećeš više nikad videti drugačije nego ovako, sa cevkama u vratu, nepokretnog, bez glasa.

Marija, on ne zna da ga milujem kad sam pored njega, on ne zna da mu govorim, on je kao mrtav.

Nekad noge ne mogu da me drže koliko je to bolno.

Nijednu noć nisam spavala, nijedan dan nisam provela bez bola u grudima.

Dušo, kao da mi se stomak kida na komade, kao da je sav pocepan, toliko boli, tako živim.

A ja živim, ne znam da li će živeti on.

Autorka romana „Istina o Mariji“ koji je nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.