Svi moji dvojnici

Ne.

Od kada znam za sebe, ja sam neko drugi.

Uvek neko drugi, nikada ja.

Poznajem nesklad u suočavanju sa vlastitim likom, misao da živim u nečijem tuđem, pogrešnom obliku.

Upitan sa kim to razgovara, dok stoji zagledan u sopstvenu sliku u ogledalu, moj trogodišnji sin kaže: – Sa onim drugim koji je ja isto.

(U njemu nema naprsline. On je on. Čvrst, u svom telu.)

Već odavno sam primetio da me ljudi često poistovećuju sa nekim drugim i, isto tako, da me nepoznati mešaju sa svojim poznanicima.

Neretko se dobro ispričamo dok konačno ne shvate da ja nisam onaj za koga su mislili da jesam.

Po neki put me čak i dodirnu, da se uvere.

Ja sam, tako, nikaragvanski sandinista D. O.

Zvezda kič estrade L.

Palestinski vođa J. A.

Bivši urednik jednog studentskog lista Đ. V.

Pisac bestselera U. E.

Bivši predsednik komunističke omladine L. K.

Odbojkaški trener Z. G.

Pevač balada i šansona Đ. B.

Francuski prevodilac sa srpskog A. K.

Zavezani levičar Z. L.

I još jedan takav, M. I.

Pa jedan pravi, LJ. K.

Košarkaš NBA Dž. V.

Košarkaš iz Zagreba N. P.

Filozof koji je mislio mimo filozofije F. N.

Glumac, pokojni, Z. R.

Nesrećni srpski pesnik s početka veka V. P. D.

Nemački pisac, „pacifista” G. G.

Mladi režiser D. V.

Zaverenički vođ, crnorukac, dinastička smrt, pukovnik A.

Lirski poeta, bez brade, R. P. N.

Francuski Džek Trbosek, izvesni Landri.

Nečiji dalji rođak.

Prijatelj iz detinjstva.

Gost iz nekog italijanskog restorana u kojem nikada nisam bio (dobio sam sliku, isti ja, mlađi dvadesetak godina).

Poznanik sa letovanja u Grčkoj 1985.

Viši sanitarni inspektor opštine P.

– Negde sam vas već video.

– Ja vas nisam.

– Da li me se sećaš?

– Ne, ne sećam.

Ispričao sam to svojoj poznanici, pesnikinji Ljiljani Đ.

Pogledala me, blago spuštenih trepavica, kao da proniče u mene, i rekla:
– Znam, stadijum ogledala. To je znak da samoga sebe voliš toliko da, konačno, počinješ da sumnjaš u tu ljubav. I meni se nešto slično dešava. Mislim da ću napisati priču o tome. Uzmi neku enciklopediju. Tamo sve piše.

Uzeo sam enciklopediju.

I zaista, pisalo je:

„Stadijum ogledala je važna etapa u razvoju ličnosti deteta, povezana sa formiranjem slike o celovitosti sopstvenog tela. Šestomesečno dete ne razlikuje prostor koji zauzima njegovo telo od prostora okoline. Gledajući se u ogledalu ono postepeno prevazilazi osećaj haosa i raskomadanosti…”

Nije se odnosilo na mene.

Čitao sam dalje.

„Znak ogledala opisan je često kod nekih mladih psihotičara koji imaju utisak transformacije svog lica: ono za njih postaje strano, u izrazu, u pogledu, u formi i simetriji crta. Mladi psihotičari provode duge trenutke pred ogledalom ispitujući, sa strahom, promene koje autosugestivno opažaju na svojoj fizičkoj osobi.”

Zanimljivo, i bez značaja.

I dalje ne znam zbog čega sam ja austrougarski kadet, docnije književnik M. K. ili pevač njujorške ulične poezije L. R.

Možda i sa živima i sa mrtvima razmenjujem neku nevidljivu, unutrašnju energiju, koja me, povremeno, ozari spoljnjim sjajem.

Šta znači kada mi kažu da neverovatno ličim na nekoga ili kada me ubeđuju da sam juče, negde oko podneva, prošao automobilom pored hotela „Park”.

Mahali su mi, ali ih nisam video.

Dovraga, nemam automobil, ne umem da vozim, i juče nisam prošao pored hotela „Park”.

Ne znam, ne znam, ne znam.

Još nešto.

Povremeno, nepredvidljivim ritmom, javi se onaj trenutak kada se misli zapletu, ukrste i odlutaju.

U autobusu, pred televizorom, dok stojimo na uglu ili nekog čekamo.

Čas apsolutnog odsustva iz sebe, kada se „ja” negde izgubi, i kada u glavi ostane samo čisti haos jezika, tlapnja.

Tada znam da ja nisam ja.

Ne znam ko sam.

Autor je pripovedač, kritičar i esejista čija je knjiga „Ne mogu da se setim jedne rečenice“ nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga.