Plemeniti mislilac duha vedrine: Tekst Slaviše Orlovića o Ratku Božoviću

Brojnim generacijama studenata bio je moralni uzor i svetionik, merilo vrednosti. Uvek uspravan i ispravan. Uvek svoj i, kada zatreba, naš. Nesebično i neumorno podržavao je mnoge.

Pisao predgovore i pogovore, bio recenzent, pozajmljivao svoje ime na koricama knjiga, promovisao ih, otvarao izložbe i davao intervjue. Kao odgovor na sramni Zakon o Univerzitetu 1988. odgovorio je nepristajanjem. Napustio je Fakultet dosledan svojim principima, idejama i idealima. Ostao je čist kao suza. Jedan od najvećih koje smo imali u Srbiji i Crnoj Gori. Kao da je imao nešto od osobenosti Edgara Morena, moć anticipacije Maršela Makluana i intelektualnu širinu i misaonu dubinu Umberta Eka.

Bio je jedan od onih profesora zbog kojih se upisivao naš Fakultet i zbog kojih smo ponosni što smo ga završili. Mnoge je očarao, ali nikada nikoga nije razočarao. Napisao je 50-ak knjiga, predavao je na desetak fakulteta, dobio je desetak nagrada, izveo je mnoge generacije studenata. Gotovo da nema profesora teorije i sociologije kulture u Srbiji i regionu koji nije doktorirao kod prof. Božovića.

Govorio bi: „Neki ljudi su kruti na pogrešnom mestu, u glavi.“ Čovek je stil a stil je Ratko. Bavio se ostvarivanjem smisla i kritikom besmisla. Svojom poslednjom knjigom Tajne dijaloga (2023) ostavio je testamentarne poruke za deficite našeg društva. Dijalog je susret razlika, a u društvu monologa, „sagovornici monologiziraju, nagovaraju“ i ogovaraju ili se dodvoravaju. Poručio je da je najveća hrabrost „obznaniti i odbraniti istinu“. Ratko je bio mislilac slobode.

U svom kulturološkom maniru, Božović piše kako se predstavi koja se ovde igra teško može odrediti žanr.

“Zbog surove posprdnosti, neumerene neobaveznosti i lakrdijskih pomama” može se učiniti da je najbliža farsi. Ako i jeste farsična, našoj stvarnosti nedostaje “neodoljive veselosti, nema zdrave šale”. Nije ni vodvilj. Može se pomisliti da je to stvarnost najbliža groteski. Drama i tragedija nisu za nas rezervisane jer pretpostavljaju dignitet i ozbiljnost. On zaključuje kako je naša realnost najbliža drami apsurda ali je daleko od njene „značenjske i avangardne višeslojnosti” (Nulta tačka, 1997). Netrpeljivost između politike i umetničkog stvaralaštva proizilazi iz “različitog viđenja sveta i različitog razumevanja čoveka”. Sloboda i kultura nisu zatvorene kategorije, već otvorene ka “onome što postoji”, “ali i onome što predstoji” (Kultura, EPK, 1993).

Počev od knjige Kroz crveno (1989) Ratko Božović je iz polja kulture, nerado i nevoljno, ušao u političko polje smatarajući to svojom obavezom i svojom dužnošću. To je bilo njegovo nepristajanje i suprostavljanje, nemirenje i protivljenje. Kako bi rekao Veljko Radović u pogovoru knjige Kroz crveno, on “drži ruku na pulsu društva”, odnosno “ume da vidi očigledno”, upravo ono što većina ne vidi i ne primećuje.

Njegovi rukopisi su izveštaji o “rđavoj beskonačnosti” i glas razuma protiv bezumlja. Upozoravao je na krvavi razlaz Druge Jugoslavije. Taj život oblikovan neiskrenošću i lažima sažima u jednoj rečenici: “Do krajnjosti je postalo jasno da smo se mnogo lagali, da smo se dobro slagali” (Kroz crveno, 1989).

Kritikuje zagledanost u prošlost kao kočnicu da se krene napred i iskorači u budućnost. Knjiga Noćna mora (1990) je hronika i hronologija raspada zajedničke države i tragedije građana koji su u njoj živeli, čije su ih elite mitomanijom uvukle u krvavi konflikt.

U svojim tekstovima reagovao je na svaku izgubljenu meru. Zabrinut je nad sudbinom pojedinca kojeg su snašle razne nedaće: “Pojedinac je sve više ostrvo, ali ostrvo bez obala. Nema uporišta u porodici – koja se raspala, ni u školi – koja je svojim pogrešnim ‘usmerenjem’ unizila i unazadila sebe i svoje ‘štićenike’, ni u društvu koje žestoko posrće, raspada se” (Kroz crveno, 1989).
Božović nije ćutao kada je bilo najvažnije da se progovori. Reagovao je na isključivost, na nasilje – duhovno i fizičko.

Nekada je bio budilnik, ponekad ogledalo, a najčešće savest i svetionik. Prateći naš javni život u kojem su dominirali haos i nasilje, nije mu preostalo ništa drugo nego da napiše Izveštaj iz ludnice (1993). Za njega je politika na Balkanu gnjavatorski ritual koji tone u balkansko blato i sveopštu netrpeljivost. Bez slobode i kritičke misli, demokratija može lako biti poražena i onemogućena, „kada je jedan sve, ostali su ništa“.

Ukazivao je na pogubne posledice naših navika da „obogotvorujemo vođe“. Značajnu pažnju posvetio je pitanjima javnosti, političke komunikacije, problemima neslobode medija i odsustva javne debate o najvažnijim pitanjima. Javnost postaje dirigovana, a političke odluke su samo politički diktati. Mišljenje koje dolazi sa vrha, vodi do dna! U Uzaludnoj knjizi (1994), Božović konstatuje “publika, ne samo da imitira svoje idole, već ih i kreira”. Na drugom mestu piše: “pojedinac ne komunicira sa stvarnošću, već sa njenim prividom” (Dnevnik 2000, 2000).

Na nekoliko mesta Božović ponavlja “rodno mesto kiča je politika”. Naš put nazvao je bespućem. Politika koju on analizira nije rezultat deliberacije, dogovora, dijaloga i konsenzusa, već politika sile i nasilja koju prate laž i manipulacija. Kada je vlast prepuštena političkoj volji, ona završi u samovolji.

U knjizi Paradoksi medijske slobode (2015) piše – kada nikome nije stalo do mišljenja, nema ni suočavanja mišljenja. Mišljenje je nepoželjno i prognano. Božović je učesnik protesta i pokreta “otpora” sa simpatijama, ali i sa distancom, jer je zabrinut za javno dobro, za univerzalne vrednosti a ne za privatne interese. Građanin kao “visoko integrisana ličnost”, nalazi se nasuprot malograđanima, koji rukovođeni samoodržanjem sebično slede sopstvene interese.

U uzavrelim strastima oko nas ostao je trezven i hladne glave. U duši pesnik, koga vodi misao filozofa, po sagledavanju društvenih fenomena – sociolog, po razumevanju političkih procesa – politikolog, po širini i dubini – kulturolog, po poznavanju ljudske duše – psiholog. Tematski raznovrstan, misaono dubok i pogledima i uvidima veoma širok, ali sa uvek izoštrenim i jasnim fokusom.

Ratko Božović je mislilac celine kome ne promiču detalji, jer zna da je đavo u detaljima. Izbegavao je “akademsku hladnoću” i “nadmenu učenost”. NJegove knjige su slika i prilika duha vremena ili nevremena. Božovićev esej ima lepršavost poezije i ozbiljnost nauke, a uvek je, pre svega, duboko misaon. Nikada nije pravio kompromis u mišljenju.

Uspostavio je ravnotežu između mišljenja i delanja. On je angažovani posmatač u službi čoveka, univerzalnih ljudskih vrednosti – istine i slobode. On je pratio „duh vremena“ a obeležio je vreme u kojem je stvarao. On nije onovremen, on je savremen i svevremen. Svež kao jutarnja rosa, i snažan kao planinska reka. On ne pripada, on se ne svrstava, on je nezavistan, veran pozivu, etičkim principima i standardima.

Božovićev gravitacioni pojam u kulturi je igra (Metamorfoze igre, 1977, Usud igre, 1977, Play-Foundation of Culture, 2008, Igra ili ništa, 2014). „Iz pojma homo isključeno je sve što je demens – san, strast, mit – i što je ludens – igra, uživanje, zabava i što je što je homo amatro, čovek sposoban da voli. Činjenica je da se u igri može reprodukovati cela duhovna sadržina sveta uverljivo govori da je igra temeljna vrednost kulture“. Iako se čitavog života igrao, nije dozvolio da ga život nadigra. Za njega je život “igra ili ništa”. Bavio se “Kulturom slobodnog vremena” (1971) i “Iskušenjima slobodnog vremena” (1975). On je čovek u vremenu i ispred vremena. Svojim stvaralaštvom obezbedio je sebi trajanje na jedinom putu ka večnosti.

Otišao je kao što je i došao – uzdignute glave. Uvek rado slušan, gledan i pažljivo čitan. Ratko je čovek scene, javnosti i dijaloga, a protiv tajnosti i monologa. Ratko Božović je plemeniti mislilac duha vedrine sa “ortopedijom uspravnog hoda”. Uvek sa stavom i sa stilom. Etičar i estetičar.

Nije ulazio u institucije, ni akademije. Ni Molijer nikada nije postao član Francuske akademije. NJeni potonji članovi napisali su na njegovom spomeniku preko puta akademije: „NJegovoj slavi nije ništa nedostajalo što nikada nije bio član akademije, a našoj je nedostajao on“. Odolevao je nuđenim funkcijama ali ne i iskušenjima slobodnog vremena. Prolazio je kroz crveno, nastupao je bez maske, ne dozvoljavajući da dođe do sumraka vrline. O odnosu dominacije i otpora imao je i noćnu moru.

Prolazio je kroz lavirinte kulture, ali nije dozvoljavao da postane kult-ura. Kada bi se njegovoj bibliografiji od pedesetak knjiga dodali svi javni nastupi, i beleške za različitim povodima, bilo bi posla za jedan istraživački institut ili istraživački projekat. Teško je ne pomenuti posvećenost “savremenicima”, “simpatijama”, “bliskostima” i “ljubimcima” opisanim u knjigama Moje simpatije (2012), Moje osame (2016), Moji savremenici (2019), Povratak bliskosti (2020), zatim serija knjiga o aforističarima (2007-2015) i o kucama (2009-2014).

Ratkov život i stvaralaštvo pretežno su iznedreni iz topline ambijenta koji je kreirala njegova Vesna Mališić. Uvek su postavljana prava (istraživačka) pitanja. U Vesni je imao inspiraciju, tačku oslonca, podršku, razumevanje, korektiv i kompetentnu sagovornicu i saputnicu. Vernu i posvećenu do kraja. Njihov stan bio je ambasada i konzulat za mnoge koji bi se peli Balkanskom ulicom. Ratko je bio odskočna daska za mnoge koji su uzleteli. Slučajno, u istoj zgradi živeo je Ivo Andrić.

Verujem da je Ratko inspirisao poeziju a znam da je jedan od retkih profesora našeg Fakulteta, koji je ušao u književnost. Mirko Kovač u romanu-memoarima Vrijeme koje se udaljava (2013) piše o Romeu B. „majstoru verbalnih igrarija“. Kovač nastoji da svojim poznavanjem Ratka Božovića i oreolom kojim je obavijena njegova harizma i njegova magija oslika portret prijatelja. Kovač piše: „R. B. je jednom rekao da je najgore doba kad neznalice vode politiku, a slijede ih učeni ljudi“.

Osim Kovača Ratko se družio i sa Danilom Kišom (kojem je Božović pomogao da dobije stipendiju za Pariz) i mnogim drugim velikim književnicima, umetnicima i stvaraocima. Profesorka Neda Todorović svedoči kako joj je lično autor potvrdio da je Ratko glavni junak romana Una.

Na Fakultetu političkih nauka dobio je status “institucije u instituciji”, “nosećeg stuba” i “najvećeg brenda”. Uvek je bio i ostao samo svoj. I naš. Kad god je zatrebalo.

Generacijama studenata brojnih fakulteta ostao je jedan od najviših autoriteta, na način da su autoriteti oni kojih se u delikatnim situacijama prvo setimo i pitamo se – šta bi nam oni rekli? Ostao je moralni uzor, u smislu Hemingvejeve opaske “o moralu znam samo toliko da je moralno ono posle čega se osećam dobro a nemoralno ono posle čega se osećam loše”.

Posle druženja sa Ratkom, i oni koju su imali razloga da se osećaju loše, osećali su se dobro.

Ratko je uneo radost u svoja prijateljstva. Jedan “savez duhova” bio je poseban. To je svet ideja, dijaloga i uvažavanja Đure Šušnjića i Ratka Božovića. Šušnjić je o Ratku pisao kao o „osobenoj pojavi u našoj kulturi“: „Ratko je prisutan gde se nešto dešava i nešto se dešava gde je on prisutan: on pre svega govori istinu nama o nama samima!“

Šušnjić piše: „Ratko je čovek iz pokreta otpora zatvorenom duhu: pobunjenik protiv lenjog mišljenja! On je sam za sebe činio pokret i izvršio preokret – od prirode prema kulturi – stvorivši od sebe instituciju, što mu nije bila namera, jer institucija zahteva poslušnost, a on hoće da u njoj ljudi misle svojom glavom. On je dokaz da jedan čovek vredi više no neke institucije kulture. Univerzalne vrednosti i norme uvek ga drže u vezi sa onim što je božansko u čoveku i čovečno u bogu.“ (Ideje i ideali Ratka Božovića).

Ratko Božović je renesansni lik a moderan i savremen, prosvetitelj i veliki profesor, šarmer i šmeker, besednik i pisac, stvaralac i mislilac. LJudska gromada, ogromna energija, nepresušna inspiracija, neograničena tolerancija, raskošne vrline, misaone dubine i ljudske širine. Čovek čeličnog karaktera a tople duše i otvorenog srca.

Ratko Božović – veliki gospodin aristokratskih manira, princ šarma, širokog osmeha kao melem za dušu. Bio je recenzent moje poslednje knjige, kao i nekoliko prethodnih. Na njenoj promociji imao je poslednji nastup u javnom prostoru. Ostao je veliki, od njega je veća samo praznina koja je ostala njegovim odlaskom. Dragi moj profesore, HVALA na svemu.

Autor je profesor Fakulteta političkih nauka