U savremenom svetu čovek je prinuđen na ludilo 1Foto: Tina Dokl

Mi zavisimo od svojih kredita, plata, suplemenata, godišnjih odmora, društvenih odnosa i pozicija. Navučeni smo i dresirani na tu neslobodu. Pokažite mi jednog slobodnog čoveka i ja ću mu prva poručiti: „Ugrozi me“ – tako rediteljka Snežana Trišić odgovara na pitanje Danasa na koji način nas tuđa sloboda ograničava, a kojim se bavi i drama Albera Kamija „Kaligula“ i predstava koju je, potpisujući režiju, Trišić dovela na scenu Narodnog pozorišta.

Zajedno sa autorskim timom, Trišić je, kako kaže, kreirala Kaligulin svet koji u mnogim segmentima asocijativno referiše na savremeno društvo, ali i povezuje određene epohe.

Prema njenim rečima, pre svega period Rimskog carstva, doba vladavine Gaja Julija Cezara Germanika – Kaligule, tj. istorijsko vreme događanja u drami, zatim period između dva svetska rata i Drugi svetski rat, kada je drama napisana, i današnje vreme, kada predstava nastaje.

– Te kreacije usledile su posle višemesečnog istraživanja i ogromnog rada. Na kraju smo napravili senat koji od rimskog doba do danas menja svoju ulogu i namenu po potrebi, od rimskih termi do savremenih parnih kupatila, od gladijatorskog ringa do teretane u kojima se vesla, poput onih javnih kuća na velelepnim Kaligulinim brodovima koje je kasnije Musolini izvukao iz jezera Nemi, do savremene javne kuće, preko Hitlerovih vozova i vagona koji su išli put koncentracionih logora, do pozorišne garderobe u kojoj se travestira i transformiše stvarnost – kaže rediteljka konstatujući da je spektakularizacija događaja morala da se dogodi čak i kada filozofski razmatramo moderno društvo, a pogotovo politiku.

U savremenom svetu čovek je prinuđen na ludilo 2
Scena iz predstave „Kaligula“ Foto: Željko Jovanović

– Trudili smo se da scenografijom, kostimom, dramaturgijom, muzikom i koreografijom napravimo asocijativnu spregu i autentičan izraz koji stvara Kaligulin makabrički svet – ukazuje Trišić.

* Najavljujući predstavu „Kaligula“ rekli ste da je u pitanju delo sa snažnom društvenom kritikom koje se bavi savremenim čovekom, pitanjima smisla – zašto i kako živimo i zašto izdržavamo takav život, bilo da smo u poziciji Kaligule, patricija ili pesnika. Imate li odgovore na ta pitanja?

– Tačni odgovori ne postoje i verovatno se razlikuju od čoveka do čoveka, ali dobro je da neprekidno tragamo za njima rušeći postojeće lažne i trule postulate na kojima je izgrađeno savremeno društvo. Istrajna i svakodnevna pobuna protiv nepravde u bilo kom obliku koliko god bila uzaludna i neunčikovita može dati smisao. Živeti uprkos a nikako saživeti se sa ovim grotlom zastrašenih nesrećnih ljudi ogrezlih u zlo, sitne i krupne interesne kalkulacije, korupciju, estradizaciju i sve druge strahotne oblike golog preživljavanja.

* Ako je čovek uvek „slobodan samo na nečiji račun“ (kako se u predstavi kazuje), da li onda postoji „recept“ za smislen život?

– Izbegavam davanje „recepta“, odgovora ili pravila jer oni takođe mogu da stvore ograničeno i uniformno mišljenje. Svako bi trebalo da nađe svoje odgovore, što ne znači da sugestije i mišljenja drugih nisu važna. Sloboda bez žrtava i opstanka na tuđ račun zvuči kao utopijska misao u 21. veku, ali uprkos tome verujem u izgradnju društva koje bi negovalo takve vrednosti. U svakom slučaju uzdam se u pojedince koji tome teže i to obično ljudi sa margine društvene elite, a često su okarakterisani kao autsajderi i luzeri.

* Lik Kaligule, kao i lik DŽokera u istoimenom filmu, donosi zavodljivo ludilo antijunaka, samo iz drugačijeg ugla – Kaligula sa pozicije političke moći, a DŽoker iz pozicije čoveka ugnjetenog nepravdama sistema. Šta to u modernom društvu aktuelizuje ludilo?

– Odlična je paralela ova dva lika, barem onako kako Igor Đorđević i ja tumačimo Kaligulu. Toliko je razloga u savremenom svetu za takvo ludilo: socijalna nepravda, ekonomska nesigurnost, izgubljenost u moru pogrešnih političkih opcija, sveopšta beda, duhovni ponor, intelektualni glib i umetnički kurvarluk, samo su neke od mnogih. Izgubili smo etiku, poetičnost, težnju ka pravdi, ljubavi i lepoti. Sve one elementarne vrednosti na kojima može i treba da opstane zdrav i normalan čovek. U takvim okolnostima čovek je prinuđen na ludilo, ali ludilo može biti izlaz jer su tamo moguća i dozvoljena drugačija pravila i svetovi od ovih nama poznatih. Kod ovih antijunaka to vodi u stravičnu destrukciju i nihilističku slobodu koja razara i raskrinkava korporativne društvene obrasce modernog sveta, politike, moći i pozicije pojedinca u svemu tome.

* Iako negativan, lik Kaligule je dopadljiv, posmatrač gotovo razvija razumevanje za njegova zlodela… Šta je to ljudsko u liku, sa čime se publika povezuje? Za koje se „ideale“ Kaligula bori, zašto želi Mesec i na koje probleme u društvu ukazuje?

– NJegovi ideali su poetično nihilistički, rušilački i destruktivni ali traže istinu i podrivaju pobunu i osvešćenje. NJegova potraga za Mesecom jeste motiv sa kojim svako može da se poveže. Mesec predstavlja bekstvo od naše savremene realnosti, nemogući san, potragu za nemogućim, tajnu težnju za nekim drugačijim svetom gde i mi možemo da budemo bolji i drugačiji ljudi ili bogovi. Mesec može biti smisao, smrt u kojoj je možda skrivena apsolutna sloboda, izgubljena duša, ljubav prokleta od ovoga sveta ili onostrana lepota.

* Često se odlučujete da na scenu postavljate temu apsurda. Zašto? Šta vas intrigira u tom umetničko-filozofskom pravcu?

– Apsurd je istinit i kao takav, uz neizbežan humor, problematizuje položaj i poziciju čoveka u svetu, obrasce na kojima je utemeljena civilizacija i otvara brojna ontološka pitanja. Apsurd je za mene pre svega tematski i sadržajno uzbudljiv, a realizacija tog fenomena u pozorišnom smislu otvara brojne umetničke izazove i mogućnosti za autentičnu kreaciju. Sve više se udaljavam od poznatih, jednoobraznih, utabanih i recikliranih pozorišnih konvencija i igre na sigurno. Ne zanima me to. Ne želim da gledam, a ni da stvaram takvo pozorište. U poslednje vreme previše često gledam estetski, pozorišno i sadržajno jednu istu predstavu na našim scenama. Apsurd me oslobađa, intelektualno i umetnički stimuliše kao gledaoca i autora.

* U jednom intervjuu kazali ste da je zlo neka vrsta epidemije u današnjem društvu – koji su simptomi tog zla, u kojim praksama ih kao društvo u svakodnevici, globalno i lokalno, uviđamo?

– Temom zla sam se dugo i temeljno bavila kada smo radili „Ričarda Trećeg“ u Narodnom pozorištu pre tri godine. Ta epidemija zla i dalje traje i razvija se u svim porama i strukturama društva. Okolnosti su takve da to zlo može samo da metastazira ali da ne upadnem u gomilu opštih mesta, moram da kažem da mene zanima pojedinac i to kako naći snagu da se odupremo, tj. usredsređena sam na lečenje. Zbog toga je valjda sada Kaligula došao na red, mada on, istina je, leči otrovima. U svakom čoveku je potencijal ili klica zla, to je ono što je zastrašujuće i zbog čega se valjda tako lako ta epidemija prima i širi.

* Da li postoji lek protiv zla, i da li umetnički angažman može da utiče na „ozdravljenje“ društva? Koja je uopšte pozicija umetnika u njemu?

– Umetnost jeste lekovita, ali ne znam šta su njeni dometi i ne zanima me to, važno je da istražujemo i istrajavamo. U svakom slučaju oslanjam se na progresivne, hrabre, oštroumne, kreativne, lucidne i duhovite ljude. Verujem u mlađe kolege, generacije koje dolaze, naše studente… Ima tu fantastičnog sveta i potencijala. Sigurna sam da će oni menjati ovo društvo.

* Oklevanje da se izvrši prevrat ostavlja prostor za još više prolivene krvi, kako u predstavi, tako i u svetu u kome živimo. Šta treba da se desi kako bi se ljudi osvestili i pokrenuli?

– Nažalost, možda samo nekakva katastrofa. LJudi su sedirani prosekom, prosečnim životom, društvenim statusom ili skromnim ali sigurnim materijalnim dobrima. Retko ko to želi da ugrozi po cenu istine, ideološke borbe ili života. LJudi bi se možda osvestili i pokrenuli kada bi se dogodila neka katastrofa, kada bi bili životno ugroženi. Ali bojim se da nas je skromna udobnost neoliberalnog kapitalizma dovoljno ušuškala da i ne pomišljamo na velika dela ili rizične podvige. Zbog toga Kaligula ide do kraja, oduzme ljudima sve, žene, materijalna dobra, pa i život na kraju, i tako provocira pobunu, insistira na njoj, surovo i dosledno.

Pobornik angažovanog pozorišta

„Sklona sam da komentarišem, kritikujem ili preispitujem određene političke pozicije kroz predstave koje radim kada za to ima tematskog, idejnog i umetničkog prostora i potrebe. Ne mislim da je to nužno i jedino važno kada kreiram neko umetničko delo, ali jesam pobornik angažovanog pozorišta“, tako Snežana Trišić opisuje svoju poziciju upitana da prokomentariše politički angažman nekih od kolega umetnika koji su politički aktivni i dodaje da ona „ne učestvuje aktivno u političkom životu Srbije i da je ne zanima takva vrsta aktivizma. „Bavim se pozorišnom umetnošću i pedagogijom, jer je u tome moje biće najdelotvornije“, kaže Trišić.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.