foto Svetozar RakovićImala je Ljubinka Buba Trgovčević redak dar i da tugu za prijateljima koji su otišli pretoči u delatno sećanje i prelepe uspomene, kazala je istoričarka Olga Manojlović Pintar u nedelju uveče u Centru za kulturnu dekontaminaciju na večeri sećanja sa koje je odlazilo suznih očiju i puna srca.
„Bila je jedna od retkih ljudi za koje je u potpunosti važila ona latinska poslovica: Nomen est omen. Ljubinka je ljubila život i ljude – svet oko sebe. Posvećeno je negovala prijateljstva, koja je razvijala kroz otvorenu razmenu mišljenja o nauci, politici, umetnosti i onda kada se nije u svemu slagala”, kazala je Pintar Manojlović.
Ipak, najveća njena ljubav – uz istoriju kojoj su oboje bili posvećeni – bio je Andrej Mitrović.
„Njih dvoje su delili interesovanja i ljubav prema istoriji, umetnosti, putovanjima, stalnom širenju vidika i prema druženju i povezivanju ljudi. Čak i u vreme sankcija, uspevali su da povezuju naučnike svih generacija i sa različitih prostora, i da pronalaze formalne i neformalne načine da se ti susreti odvijaju. Njih dvoje su gradili mostove, a Buba je bila stub u toj ‘gradnji’“, uverena je istoričarka Radina Vučetić.
„Zahvaljujući tim mostovima, mi smo učili od nje i od Andreja ne samo šta su vrhunski dometi svetske istoriografije, nego smo učili i o mudrim, dobrim, hrabrim i principijelnim ljudima.”
Miloš Tirnanić podsetio je na apel koji je Ljubinka Trgovčević sa još četvoro kolega uputila protiv bombardovanja Dubrovnika, neposredno nakon početka blokade tog grada oktobra 1991. godine.
“Bio je to trenutak kada je ona, kao angažovana intelektualka, jednostavno morala da reaguje vodeći se naučnim obzirima i saznanjima i na taj način iskaže svoj protest protiv ratnih sukoba u zemlji. Poredeći bombardovanje Dubrovnika sa uništavanjem Univerziteta u Luvenu 1914. godine, nastojala je da nedvosmisleno poruči da ono predstavlja ništa drugo do vandalski čin neshvatljiv civilizovanom svetu, koji baca neizbrisivu ljagu na čitavu jednu generaciju. Za nju nisu postojali nikakvi viši interesi koji bi mogli opravdati jedan takav ‘bezuman čin’.”
O značajnoj politčkoj karijeri, posebno Osmoj sednici, posvedočio je istoričar Aleksandar R. Miletić.
“Ljubinka Trgovčević Mitrović nije bila deo kadrovske garniture tzv. mladih lavova Ivana Stambolića. Ne kažem da Ivan nije kadrirao, znamo da je kadrirao i da se zbog tog kadriranja kasnije kajao, ali ona nije bila njegov neposredni izbor ni za CK SKS ni za Predsedništvo SR Srbije. Njih dvoje će postati prijatelji i saveznici tek nakon Osme sednice. LJubinkino temeljno obrazovanje, lični integritet i činjenica da nije bila deo etabliranih partijskih kružoka učinili su da njene odluke budu motivisane u prvom redu samostalnim rasuđivanjem o razmerama zla i štete koju će društvo i država imati od skretanja u desni populizam. Čini se da je ona u tome bila borbenija i od glavnih protagonista partijskog otpora Miloševiću.”
Kompozitorka i spisateljica Ivana Stefanović, glavna organizatorka sećanja, osvrnula se na „Bubina prijateljstva“ pre svega rečenicom: „Ne znam ko je bio toliko pouzdan prijatelj kao Buba. Ne meni, nego svima nama.“
„Ona nije samo govorila kako bi htela da pomogne, nego je to uvek i uradila… I sve to lako i bez napora. U njenom malom stanu nikad nije bilo tesno – mada je bilo dosta dima i nekad veoma glasno. Slaganje u tim prilikama nije bilo obavezno… Istovremeno, Buba je znala savršeno precizno šta NE voli, šta NE trpi i s kim NEĆE. Bila je otvorena do mere koju je sama odredila. Svoje stavove bi govorila mirno, kratko, pažljivo, bez grubosti ali i bez poštede. Iako je učestvovala u istorijskim preokretima i kao posledicu gubila stare prijatelje – nije bila gorka. Samo rezolutna.
I nije menjala – ni stan, ni mišljenje, ni naučne, ni političke, ni ideološke, ni ljudske stavove.“
Ljubinkina ljubav prema domovini Jugoslaviji bila je u fokusu Dubravke Stojanović.
„Buba je volela Jugoslaviju. Rođena u njenom središtu, u Bosni, u Sarajevu, ostala je Jugoslovenka do kraja. Svoj naučni rad započela je bavljenjem jugoslovenstvom. Prvo radeći na jugoslovenstvu Jovana Cvijića za magistarski i zatim na doktoratu i knjizi Naučnici Srbije i stvaranje Jugoslavije. Za tu knjigu dobila je NIN-ovu nagradu za publicistiku, bio je to prvi beststeler u srpskoj i jugoslovenskoj istoriografiji sa dva izdanja i skoro 10.000 prodatih primeraka.“
Kao političarka krajem osamdesetih godine stalno je upozoravala da samo u Jugoslaviji srpski narod može živeti u jednoj državi i da se tada već gorući kosovski problem neće moći rešiti bez Jugoslavije kazala je Stojanović.
„Kada je počeo rat, za nju nije bilo dileme. Odmah se priključila antiratnom pokretu. Raspad Jugoslavije osećala je i kao lični gubitak. Tugovala je zbog žrtava, zbog Bosne, zbog Sarajeva, sve je žrtve osećala kao svoje.“
Ovo dirljivo veče u kome su učestvovali i mnogi drugi saradnici, studenti, prijatelji Ljubinke Trgovčević završeno je pesmom „Bela, ćao“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
